Београдска тврђава на мору

Србија је пролетос за длаку избегла поплаве, али вероватноћа да се појаве овакве елементарне непогоде све је већа, што је једна од последица глобалне промене климе. Годишња прерасподела падавина на југоистоку Европе, као и у осталим областима Земљине северне полулопте, све је неповољнија, па ћемо према стручним предвиђањима и убудуће живети са поплавама у региону. Доказ за то су прошлогодишње катастрофалне последице великих вода које су се излиле у Румунији и Бугарској и усмртиле десетине људи, причинивши стотине милиона евра штете.

Иако је укупна годишња количина падавина за пет до 10 одсто мања него претходних деценија, кише, често киселе, доспевају на површину земље у кратким таласима екстремно јаког интензитета, простије речено у жестоким пљусковима.

Поред тога што разарају земљиште ови пљускови стварају неконтролисано површинско отицање чији су резултат бујичне поплаве.

Зими пада мање снега него раније, али се он услед виших температура последњих година топи већом брзином и затим, такође у виду набујалих токова, тутњи ка подножјима речних сливова.

Разорна моћ бујичних водотокова је застрашујућа, јер они достижу брзину од 450 километара на час, као у случају реке Власине пре 18 година.

Набујала река Марица, у Бугарској, прошле године је носила све пред собом, укључујући и мостове. За чишћење речног корита после непогоде било је потребно пола године.

У македонској вароши Неготино, средином прошле деценије, пала је киша за коју је речено да се појави једном у десет хиљада година, а поплавни талас који се формирао од мањих токова са падина околних брда редом је почистио паркиране аутомобиле и пронео их стотину метара низ главну улицу као празне буриће.

Погледом у званичне статистике уочава се да су падавине за које се сматрало да се појављују једном у сто година узеле маха и да су обележиле сваку од претходне три деценије. Катастрофа настаје када се стекну сувише велике воде великих река, као што је замало у априлу био случај са Дунавом, Савом и Тисом. Када ће се сусрести велике воде зависи од случаја, а када се то деси речна корита постају тесна. Ризик од катастрофалних поплава може се смањити повећањем површина са вегетацијом, које су у стању да задрже знатне количине атмосферске воде и спрече да она доспе на површину тла.

И други страхују од последица глобалне промене климе. Би-би-си је недавно истраживао вероватноћу катастрофалне поплаве у Лондону, постављајући експертима питање да ли престоница Енглеске може да доживи судбину Њу Орлеанса. Британци су забринути, јер су Лондон као и цео рукавац Темзе у "неугодној вези са морем". У Кенту и Есексу такође страхују од 6,5 метара високог поплавног таласа.

Сара Лаури, из Агенције за животну средину, која стоји иза пројекта "Рукавац Темзе 2100", објаснила је да је гледајући неколико деценија унапред закључила да је вероватноћа такве појаве веома мала, али да ће њене последице, уколико се ипак деси, бити ужасне. Потенцијална материјална штета је процењена на 80 милијарди фунти, а једна шестина становништва Лондона, што је више од милион људи, била би животно угрожена поплавним таласом. Грађани са списка угрожених једногласно су подржали пројекат Агенције, у који би, према речима госпође Лаури, требало уложити четири милијарде фунти током наредних 20 година. Она подсећа да су обале Темзе током 2003. године чак 19 пута биле на граници издржљивости од притиска воде, а да се од 1984. то десило само неколико пута. Овај пројекат заштите од поплава подизањем виших обала и брана на Темзи базиран је на претпоставци да ће до 2080. ниво мора порасти за 26 до 86 сантиметара. Америчка агенција за заштиту животне средине предвидела је, у студији којом је обухваћен Голфски залив, пораст нивоа океана до 2050. за 30 сантиметара.

Неко ће увек сумњати у прогнозе будућих климатских промена, али друштво би требало полако да се припрема за њих, најавио је тим поводом портпарол Уније британских осигуравајућих кућа. Они сматрају да ће напредовање нивоа мора гутати део по део обале. Њихова подршка пројекту британске Агенције, који ће бити јавно представљен 2008. године, била би веома значајна.

Светски научници који истражују климатске промене нису баш сагласни да је потоп известан, а да му човечанство граби у сусрет. Неки сматрају да је на помолу ново ледено доба, а да због тога планета пролази кроз фазу промене климе. Ово предвиђање није нарочито узбудљиво.

Процене оних који заступају прву претпоставку, о томе колико ће у наредним вековима по отапању леда на Земљи ниво океана порасти, варирају од 56 до 72 метра.

Ако бисмо у мислима отишли довољно далеко и прихватили такав расплет, могли бисмо после стручног истраживања на тему успора Дунава и других наших река направити прецизан географски модел будућности, какве већ имају у свету. За тим, срећом, нема потребе јер се речне долине Србије простиру на котама између 60 и 70 метара висине над морем, што нам гарантује вековну сигурност.

Премда је још сувише рано за таква размишљања, помисао да би се могло догодити да ниво мора порасте за више од 50 метара, не оставља места за равнодушност.

Онда није тешко замислити Србију у том будућем јужноевропском архипелагу са Калемегданском и Петроварадинском тврђавом на обали Панонског мора и Шумадијом у залеђу приморја. То не угрожава одржавање Егзита и Сабора трубача, а отвара неслућене могућности за туризам у долинама Мораве и Саве.