Beogradska tvrđava na moru

Srbija je proletos za dlaku izbegla poplave, ali verovatnoća da se pojave ovakve elementarne nepogode sve je veća, što je jedna od posledica globalne promene klime. Godišnja preraspodela padavina na jugoistoku Evrope, kao i u ostalim oblastima Zemljine severne polulopte, sve je nepovoljnija, pa ćemo prema stručnim predviđanjima i ubuduće živeti sa poplavama u regionu. Dokaz za to su prošlogodišnje katastrofalne posledice velikih voda koje su se izlile u Rumuniji i Bugarskoj i usmrtile desetine ljudi, pričinivši stotine miliona evra štete.

Iako je ukupna godišnja količina padavina za pet do 10 odsto manja nego prethodnih decenija, kiše, često kisele, dospevaju na površinu zemlje u kratkim talasima ekstremno jakog intenziteta, prostije rečeno u žestokim pljuskovima.

Pored toga što razaraju zemljište ovi pljuskovi stvaraju nekontrolisano površinsko oticanje čiji su rezultat bujične poplave.

Zimi pada manje snega nego ranije, ali se on usled viših temperatura poslednjih godina topi većom brzinom i zatim, takođe u vidu nabujalih tokova, tutnji ka podnožjima rečnih slivova.

Razorna moć bujičnih vodotokova je zastrašujuća, jer oni dostižu brzinu od 450 kilometara na čas, kao u slučaju reke Vlasine pre 18 godina.

Nabujala reka Marica, u Bugarskoj, prošle godine je nosila sve pred sobom, uključujući i mostove. Za čišćenje rečnog korita posle nepogode bilo je potrebno pola godine.

U makedonskoj varoši Negotino, sredinom prošle decenije, pala je kiša za koju je rečeno da se pojavi jednom u deset hiljada godina, a poplavni talas koji se formirao od manjih tokova sa padina okolnih brda redom je počistio parkirane automobile i proneo ih stotinu metara niz glavnu ulicu kao prazne buriće.

Pogledom u zvanične statistike uočava se da su padavine za koje se smatralo da se pojavljuju jednom u sto godina uzele maha i da su obeležile svaku od prethodne tri decenije. Katastrofa nastaje kada se steknu suviše velike vode velikih reka, kao što je zamalo u aprilu bio slučaj sa Dunavom, Savom i Tisom. Kada će se susresti velike vode zavisi od slučaja, a kada se to desi rečna korita postaju tesna. Rizik od katastrofalnih poplava može se smanjiti povećanjem površina sa vegetacijom, koje su u stanju da zadrže znatne količine atmosferske vode i spreče da ona dospe na površinu tla.

I drugi strahuju od posledica globalne promene klime. Bi-bi-si je nedavno istraživao verovatnoću katastrofalne poplave u Londonu, postavljajući ekspertima pitanje da li prestonica Engleske može da doživi sudbinu Nju Orleansa. Britanci su zabrinuti, jer su London kao i ceo rukavac Temze u "neugodnoj vezi sa morem". U Kentu i Eseksu takođe strahuju od 6,5 metara visokog poplavnog talasa.

Sara Lauri, iz Agencije za životnu sredinu, koja stoji iza projekta "Rukavac Temze 2100", objasnila je da je gledajući nekoliko decenija unapred zaključila da je verovatnoća takve pojave veoma mala, ali da će njene posledice, ukoliko se ipak desi, biti užasne. Potencijalna materijalna šteta je procenjena na 80 milijardi funti, a jedna šestina stanovništva Londona, što je više od milion ljudi, bila bi životno ugrožena poplavnim talasom. Građani sa spiska ugroženih jednoglasno su podržali projekat Agencije, u koji bi, prema rečima gospođe Lauri, trebalo uložiti četiri milijarde funti tokom narednih 20 godina. Ona podseća da su obale Temze tokom 2003. godine čak 19 puta bile na granici izdržljivosti od pritiska vode, a da se od 1984. to desilo samo nekoliko puta. Ovaj projekat zaštite od poplava podizanjem viših obala i brana na Temzi baziran je na pretpostavci da će do 2080. nivo mora porasti za 26 do 86 santimetara. Američka agencija za zaštitu životne sredine predvidela je, u studiji kojom je obuhvaćen Golfski zaliv, porast nivoa okeana do 2050. za 30 santimetara.

Neko će uvek sumnjati u prognoze budućih klimatskih promena, ali društvo bi trebalo polako da se priprema za njih, najavio je tim povodom portparol Unije britanskih osiguravajućih kuća. Oni smatraju da će napredovanje nivoa mora gutati deo po deo obale. Njihova podrška projektu britanske Agencije, koji će biti javno predstavljen 2008. godine, bila bi veoma značajna.

Svetski naučnici koji istražuju klimatske promene nisu baš saglasni da je potop izvestan, a da mu čovečanstvo grabi u susret. Neki smatraju da je na pomolu novo ledeno doba, a da zbog toga planeta prolazi kroz fazu promene klime. Ovo predviđanje nije naročito uzbudljivo.

Procene onih koji zastupaju prvu pretpostavku, o tome koliko će u narednim vekovima po otapanju leda na Zemlji nivo okeana porasti, variraju od 56 do 72 metra.

Ako bismo u mislima otišli dovoljno daleko i prihvatili takav rasplet, mogli bismo posle stručnog istraživanja na temu uspora Dunava i drugih naših reka napraviti precizan geografski model budućnosti, kakve već imaju u svetu. Za tim, srećom, nema potrebe jer se rečne doline Srbije prostiru na kotama između 60 i 70 metara visine nad morem, što nam garantuje vekovnu sigurnost.

Premda je još suviše rano za takva razmišljanja, pomisao da bi se moglo dogoditi da nivo mora poraste za više od 50 metara, ne ostavlja mesta za ravnodušnost.

Onda nije teško zamisliti Srbiju u tom budućem južnoevropskom arhipelagu sa Kalemegdanskom i Petrovaradinskom tvrđavom na obali Panonskog mora i Šumadijom u zaleđu primorja. To ne ugrožava održavanje Egzita i Sabora trubača, a otvara neslućene mogućnosti za turizam u dolinama Morave i Save.