Радници не дају „панду”

Од нашег дописника

Рим, 24. јуна – Већина, односно 62,2 одсто, радника јужноиталијанског аутомобилског постројења „Помиљано д’Арко” рекло је да „Фијатовом” инвестиционом плану. Референдумом у уторак одлучивала се судбина не само фабрике „Помиљано” (крај Напуља) већ је направљена и одскочница за генерални мониторинг и решавање индустријских питања у Италији.

Наизглед позитиван исход гласања доноси и даље многе сумње. Да би се потврдила најављена инвестиција од 700 милиона евра као и производња „панде” (која би се пребацила из пољске фабрике „Тићy” у постројење „Ђанбатиста Вико” чији је нов назив „Помиљано д’Арко”), неопходна је била скоро једногласност радника (око 90 одсто позитивних гласова) поводом прихватања новог инвестиционог плана. Први човек „Фијата” Серђо Маркјоне данима је истицао да ће референдум бити успешан само уколико број гласова радника који прихватају нову реорганизацију рада у италијанској фабрици убедљиво надмаши број негативних гласова. Међутим, 36 одсто (од укупно 5.200 радника) оних који су гласали „не” новом потезу торинског аутомобилског гиганта данас знатно отежавају будућност постројења у „Помиљану”.

У изјави за штампу, коју је торинска кућа упутила одмах након објављивања резултата гласања, не помиње се експлицитно производња нове „панде” већ се говори о даљој „реализацији нових будућих пројеката”.

Тако тренутан исход гласања евоцира могуће решење: уколико торинска кућа прихвати да производи „панду” у „Помиљану”, помиње се могућност стварања аутономне фирме која би новим уговором запослила појединачно све раднике који су сагласни са „Фијатовим” инвестиционим планом. Није ипак искључено да се размишља и о производњи других модела аутомобила (а не више „панде”) који би неминовно проузроковали и нову реорганизацију рада у фабрици.

„Не желим ни да замислим да ’Фијат’ одустане од инвестиције у Италији. Верујем у познату упорност менаџера Маркјонеа који засигурно зна да поштује договор постигнут са организацијама који су имале храброст да одлуче”, коментарише министар за рад Маурицио Сакони. „Сада када је референдумом план несумњиво прихваћен, сматрам да је логичан исход свега инвестиција. Чињеница да је 62 одсто радника позитивно гласало представља врло важан податак и било би апсурдно то потцењивати. И 51 одсто позитивних гласова у сваком случају представило би победу.”

Референдум у фабрици „Помиљано” последњих дана изазвао је праву социјалну револуцију на Апенинском полуострву. Једини синдикат који није потписао „Фијатов” инвестициони план (ФИОМ – Федерација металуршких радника) тумачио је одржан референдум апсолутно неуставним. Да се не ради о демократском гласању већ о режимској уцени отпуштањем, сагласио се и један од представника опозиционе странке Италија вредности – Луиђи де Мађистрис. Многи радници фабрике „Помиљано” и сами су изјавили за италијанске медије да је избор „Фијатовог” новог плана неминован за опстанак у регији где преовладава утицај мафијашке организације „Гомора” и где је запослење у фабрици торинског гиганта једино решење.

И одговорни директор „Фијата” Маркјоне, пред кулминацијом напада и критика синдиката претходних дана, одступио је од уобичајене контролисане уздржаности.

„Желимо ли да убијемо италијанску индустрију? Реците ми и урадићемо то. Спреман сам да урадим оно што и други желе. Италија неће имати мануфактурну будућност, индустрија неће више постојати”, рекао је Маркјоне и пред таласом критика додао: „Престанимо да се зафркавамо. У ’Термини Имерезеу’ (фабрици за коју је предвиђено затварање крајем 2011) штрајк радника подударио се са утакмицом Италије на светском првенству.”

Избор „Помиљана” као новог седишта за производњу „панде” оцењен је као антиекономски потез од самог почетка имајући у виду трошак 500–600 евра по произведеној „панди”. „Да смо само правили економску рачуницу, индустријски избор, оставили бисмо производњу ’панде’ у Пољској или бисмо је пребацили у Србију”, коментаришу из „Фијата”.

„Помиљано д’Арко” представља симбол за све италијанске фабрике: од судбине овог аутомобилског постројења зависиће и даљи исход развоја планова у осталим, не само аутомобилским, фабрикама.

Позитивна оцена исхода референдума и евентуална наредна „Фијатова” инвестиција ипак представља мач с две оштрице: данас се у Италији многи питају која је цена очувања сопственог радног места. Пример постројења крај Напуља отворио је ново индустријско поглавље не само глобализованом „Фијату” већ читавом Апенинском полуострву. Неприхватање новог „Фијатовог” плана (више смена, мање пауза, више додатних радних сати, али и казне у случају штрајка у току радног времена) неминовно намеће питање: шта данас значи бавити се индустријом у глобализованом свету? Питање је да ли поред нових правила за раднике постоје и нова правила и за „Фијат”.

Марина Лаловић