Кнез Рјепнин је међу нама

У позном есеју о знаменитим енглеским песницима (1973) Милош Црњански наводи ове стихове из монолога утамниченог краља Едварда Другог, јунака трагедије Кристофера Марлоуа. Можда је нешто слично могао да поручи и кнез Рјепнин, трагични јунак Романа о Лондону, из незагрејане собе куће на Мил Хилу – никада нисам био овакав, нисам оно што мислите да видите. А сви у њему виде неупотрeбљивог средовечног човека чија знања и вештине  друштву нисупотребни. Рјепнин је официр царске Русије, заробљен у безнађу избеглиштва у Енглеској педесетих година двадесетог века. Његова супруга Нађа, такође племенитог порекла и држања, дели горке плодове гордости и сиромаштва заједно са њим. Цена ратног савезништва и туђе крви којом је плаћена велика победа сада је превисока – Словени се не враћају кући јер немају куд. Стаљин седи на свом трону у Москви и држи чврсто кључеве свих тамница, у Русији и ван ње.

Од тренутка када су напустили домовину, места у којима живе смењују се калеидоскопском брзином и у сваком следећем граду све им је теже. Тако се горка нит носталгије протеже и на Праг, у коме су били ситији, на Париз у коме су били срећнији, а у суморном Лондону маштају о томе да ће се, као изабраници среће, обрести у њујоршкој луци, том симболу наде за све избеглице из Европе током и после Другог светског рата. Они који су је се домогли, знају да ни на другој обали нема много наде, све је ствар среће и сналажљивости. Апатрид не мора да живи, али мора да плови све док се не разбије о фаталну, последњу стену.

Заједничке особине свих изопштених и поносних , у својој земљи или ван ње, јесу презир према новцу и законитостима друштвеног напредовања (на шта им друштво презиром и узвраћа), одсуство  пословних контаката, веома често, одрицање од потомства и као последица свега, трајна меланхолија која понекад резултира делом, а понекад одведе у самоубиство, као Рјепнина који о таквом чину  опсесивно размишља, док коначно то и не учини.

Осим у туђој, може ли се бити избеглица и у сопственој земљи? Може! – можда би узвикнуо Булгаков – ко то може да зна боље од мене! Ђавољи шапат који чују он и Јелена Сергејевна сличан је оном који чује Рјепнин. Само што књижевни јунак у свом аристократском поносу бира самоуништење, док Михаил и Јелена пишу удворичка писма Стаљину у очајничкој жељи да живе. Док им и последњи комадић сигурности у сопственој земљи измиче у неповрат, покушај пакта са ђаволом доноси само понижење, јер, некога за нешто молити значи осећати блискост, сличност са том особом, наклоност из које се рађа разумевање. Зато је тако тешко склапати руке пред странцима, страшно и обесхрабрујуће у исходу.

Кнез Рјепнин на једном месту у роману каже да је ...живети у својој земљи логично, ма какав то живот био. У туђини није. Ако је логика живљења у сопственој земљи уједно и израз својеврсне лојалности приликама, какве год да су, онда та лојалност заслужује и захвалност, а не одбацивање. Ипак, старе заслуге су заборављене – као што је у борби савезника са Хитлеровом машинеријом била потребна помоћ храбрих, гурнутих да први настрадају, тако у мирнодопским условима јесте потребно присуство неупотребљивих, те паучинасте касте која преде нити хуманости једног друштва. Ако сви Рјепнини и све Нађе нестану, остаће само покретне степенице којима се силази у пакао, како  Рјепнин доживљава степенице лондонског метроа које на покретној траци транспортују људска тела у свакодневном ритму који је само привид, сурогат живота.

Самоубиство несхваћеног, одбаченог појединца не мора бити буквално, физичко уништење, може и најчешће јесте метафорично самопоништавање апатијом, одсуством сваке наде да се нешто може променити, покренути на боље. Зато у свим изопштеницима налазимо нешто од оног, типично чеховљевског, безизлаза који јунаке његових драма тера да се врте у кругу, знајући да нешто морају да предузму, али до краја живота не одгонетајући шта је то. При том, ниједан јунак Чеховљевих драма не живи у иностранству, сви су код куће, своји на своме, неприлагођени и несрећни, способни да како-тако живе само у околностима које су им познате. Кад Рањевска прода свој вишњик, отпутоваће с тим новцем и живети још колико он потраје, уместо да га уложи у неки предузетничи подухват. Стругару ће отворити неки други, неко у карираним панталонама сличним онима какве носи Тригорин, једини витални јунак Галеба. Постоји ту и једна недоследност – он је писац. Али је савладао све трикове опстанка, замке обмане и начине искоришћавања људи, све подлости којих се, наводно, гнуша, остајући ипак и увек сам са својим медиокритетством од кога  не може побећи.

Због тога  би  било површно и наивно представити све практичне, предузетнички оријентисане људе као ђаволове савезнике и све уметнике и мислиоце као припаднике аристократије свеукупног људског рода. Свака искључивост и свака књишка класификација опире се реалности  и нијансама људског постојања. Али... дођу неки тренуци, неке зле околности у дугом животу једног народа када способност преживљавања однесе превагу над свим другим напорима, кад се нема ни стрпљења ни времена за нематеријалне ствари, кад музика постане глува, литература нема, слика слепа, игра окамењена, а реч уместо да теши и оплемењује, убада, рањава, убија јер је неодмерена.

Тада сви Рјепнини овога света одустају од живота и предају се у руке ономе што доживљавају као неумитну судбину. Њихово претерано осећање части изазива смех. А то је ђаволов смех.