Knez Rjepnin je među nama

U poznom eseju o znamenitim engleskim pesnicima (1973) Miloš Crnjanski navodi ove stihove iz monologa utamničenog kralja Edvarda Drugog, junaka tragedije Kristofera Marloua. Možda je nešto slično mogao da poruči i knez Rjepnin, tragični junak Romana o Londonu, iz nezagrejane sobe kuće na Mil Hilu – nikada nisam bio ovakav, nisam ono što mislite da vidite. A svi u njemu vide neupotrebljivog sredovečnog čoveka čija znanja i veštine  društvu nisupotrebni. Rjepnin je oficir carske Rusije, zarobljen u beznađu izbeglištva u Engleskoj pedesetih godina dvadesetog veka. Njegova supruga Nađa, takođe plemenitog porekla i držanja, deli gorke plodove gordosti i siromaštva zajedno sa njim. Cena ratnog savezništva i tuđe krvi kojom je plaćena velika pobeda sada je previsoka – Sloveni se ne vraćaju kući jer nemaju kud. Staljin sedi na svom tronu u Moskvi i drži čvrsto ključeve svih tamnica, u Rusiji i van nje.

Od trenutka kada su napustili domovinu, mesta u kojima žive smenjuju se kaleidoskopskom brzinom i u svakom sledećem gradu sve im je teže. Tako se gorka nit nostalgije proteže i na Prag, u kome su bili sitiji, na Pariz u kome su bili srećniji, a u sumornom Londonu maštaju o tome da će se, kao izabranici sreće, obresti u njujorškoj luci, tom simbolu nade za sve izbeglice iz Evrope tokom i posle Drugog svetskog rata. Oni koji su je se domogli, znaju da ni na drugoj obali nema mnogo nade, sve je stvar sreće i snalažljivosti. Apatrid ne mora da živi, ali mora da plovi sve dok se ne razbije o fatalnu, poslednju stenu.

Zajedničke osobine svih izopštenih i ponosnih , u svojoj zemlji ili van nje, jesu prezir prema novcu i zakonitostima društvenog napredovanja (na šta im društvo prezirom i uzvraća), odsustvo  poslovnih kontakata, veoma često, odricanje od potomstva i kao posledica svega, trajna melanholija koja ponekad rezultira delom, a ponekad odvede u samoubistvo, kao Rjepnina koji o takvom činu  opsesivno razmišlja, dok konačno to i ne učini.

Osim u tuđoj, može li se biti izbeglica i u sopstvenoj zemlji? Može! – možda bi uzviknuo Bulgakov – ko to može da zna bolje od mene! Đavolji šapat koji čuju on i Jelena Sergejevna sličan je onom koji čuje Rjepnin. Samo što književni junak u svom aristokratskom ponosu bira samouništenje, dok Mihail i Jelena pišu udvorička pisma Staljinu u očajničkoj želji da žive. Dok im i poslednji komadić sigurnosti u sopstvenoj zemlji izmiče u nepovrat, pokušaj pakta sa đavolom donosi samo poniženje, jer, nekoga za nešto moliti znači osećati bliskost, sličnost sa tom osobom, naklonost iz koje se rađa razumevanje. Zato je tako teško sklapati ruke pred strancima, strašno i obeshrabrujuće u ishodu.

Knez Rjepnin na jednom mestu u romanu kaže da je ...živeti u svojoj zemlji logično, ma kakav to život bio. U tuđini nije. Ako je logika življenja u sopstvenoj zemlji ujedno i izraz svojevrsne lojalnosti prilikama, kakve god da su, onda ta lojalnost zaslužuje i zahvalnost, a ne odbacivanje. Ipak, stare zasluge su zaboravljene – kao što je u borbi saveznika sa Hitlerovom mašinerijom bila potrebna pomoć hrabrih, gurnutih da prvi nastradaju, tako u mirnodopskim uslovima jeste potrebno prisustvo neupotrebljivih, te paučinaste kaste koja prede niti humanosti jednog društva. Ako svi Rjepnini i sve Nađe nestanu, ostaće samo pokretne stepenice kojima se silazi u pakao, kako  Rjepnin doživljava stepenice londonskog metroa koje na pokretnoj traci transportuju ljudska tela u svakodnevnom ritmu koji je samo privid, surogat života.

Samoubistvo neshvaćenog, odbačenog pojedinca ne mora biti bukvalno, fizičko uništenje, može i najčešće jeste metaforično samoponištavanje apatijom, odsustvom svake nade da se nešto može promeniti, pokrenuti na bolje. Zato u svim izopštenicima nalazimo nešto od onog, tipično čehovljevskog, bezizlaza koji junake njegovih drama tera da se vrte u krugu, znajući da nešto moraju da preduzmu, ali do kraja života ne odgonetajući šta je to. Pri tom, nijedan junak Čehovljevih drama ne živi u inostranstvu, svi su kod kuće, svoji na svome, neprilagođeni i nesrećni, sposobni da kako-tako žive samo u okolnostima koje su im poznate. Kad Ranjevska proda svoj višnjik, otputovaće s tim novcem i živeti još koliko on potraje, umesto da ga uloži u neki preduzetniči poduhvat. Strugaru će otvoriti neki drugi, neko u kariranim pantalonama sličnim onima kakve nosi Trigorin, jedini vitalni junak Galeba. Postoji tu i jedna nedoslednost – on je pisac. Ali je savladao sve trikove opstanka, zamke obmane i načine iskorišćavanja ljudi, sve podlosti kojih se, navodno, gnuša, ostajući ipak i uvek sam sa svojim mediokritetstvom od koga  ne može pobeći.

Zbog toga  bi  bilo površno i naivno predstaviti sve praktične, preduzetnički orijentisane ljude kao đavolove saveznike i sve umetnike i mislioce kao pripadnike aristokratije sveukupnog ljudskog roda. Svaka isključivost i svaka knjiška klasifikacija opire se realnosti  i nijansama ljudskog postojanja. Ali... dođu neki trenuci, neke zle okolnosti u dugom životu jednog naroda kada sposobnost preživljavanja odnese prevagu nad svim drugim naporima, kad se nema ni strpljenja ni vremena za nematerijalne stvari, kad muzika postane gluva, literatura nema, slika slepa, igra okamenjena, a reč umesto da teši i oplemenjuje, ubada, ranjava, ubija jer je neodmerena.

Tada svi Rjepnini ovoga sveta odustaju od života i predaju se u ruke onome što doživljavaju kao neumitnu sudbinu. Njihovo preterano osećanje časti izaziva smeh. A to je đavolov smeh.