Сребро открило порекло воде

Вода постоји од најранијих дана наше планете, и није доспела – како се претпостављало – из космоса с кометама које су је погађале. Како су научници то докучили?

Нећете поверовати: тајанствену причу испричало им је сребро када су уочили мала одступања у саставу драгоценог метала који се појављује још у изворним састојцима. У „градивним циглицама” од којих је саздана.

Незнатне промене у изотопу сребра у метеоритима и стенама утрле су пут утврђивању редоследа стварања Земље које је, према поузданим прорачунима, започело пре 4,568 милијарди година. Подаци из скорашњег проучавања, обелодањени у часопису „Сајенс”, указују да се вода и друге битне непостојане твари појављују у основним састојцима од којих је састављена наша планета. Другим речима, није се излила у ударима комета које су је у раном раздобљу кудикамо чешће засипале.

Дотични налази имају значајне последице за разумевање геолошких збивања која су пратила срастање и уобличење првобитне Земље, сматра Стивен Харлан из Националне научне задужбине (NSF) САД. Вода је, по свему судећи, од најранијих дана у уплетена у настанак наше планете.

У поређењу са осталим небеским телима из Сунчеве породице, она оскудева у испарљивим елементима, као што су водоник, угљеник и азот, који се, вероватно, никада нису згуснули на топлијим планетама, ближим матичној звезди. Истовремено јој недостаје умерено нестабилно сребро.

Када се то догодило?

У одгонетању загонетке незаобилазна су била два постојана изотопа овог метала: сребро-107 је створено у првим тренуцима образовања Сунчевог система наглим распадом паладијума-107 који је прилично непостојан (нестабилан) и расточио се такорећи у првих 30 милиона година. Сребро и паладијум се разликују у хемијским својствима: сребро је мање постојано од паладијума који је склон спајању с гвожђем.

Управо та разлика олакшала је Марији Шенбахер, Ерику Хаурију, Мери Хоран и Тиму Моку са Универзитета Манчестер (Велика Британија) да, мерећи сразмеру изотопа у прадавним метеоритима и стенама из Земљиног омотача, израчунају старост несталних елемената повезаних са уобличавањем њеног гвозденог језгра. Докази прикупљени изучавањем хафнијума и тунстена показивали су да се Земљино срце уобличило 30 до 100 милиона година после стварања Сунчевог система.

Сразмере изотопа сребра у планетином омотачу и у прастарим метеоритима су се поклопиле. Поврх тога наговестили су да се Земљина срж обликовала раније – само десет милиона година након постанка Сунчеве породице. Али потоњи су обиловали непостојаним елементима, за разлику од саме Земље?

Поменути истраживачи су закључили да се ово противречје може помирити: најпре се материјал оскудан у несталним састојцима згуснуо пре него што се уобличило 85 одсто коначне Земљине масе, потом и онај који је њима обиловао. Потоње додавање могло се одиграти у јединственом догађају – судару првобитне Земље и небеског тела великог попут Марса, при чему је избачено довољно грађе од које се образовао Месец.

Истраживање подржава претпоставку, смишљену пре 30 година, да је наша планета у раном раздобљу мењала властити састав придодавањем новог материјала.