Условљавање родитељске љубави

Детету је најважније да ли га његови родитељи воле и прихватају. Један од најснажнијих дечјих страхова јесте страх да ће бити одвојено од својих старатеља. Дете интуитивно зна да као мало и беспомоћно не може самостално преживети у великом свету. И зато овај сепарацијски страх, како се стручно зове, осигурава да се дете чврсто веже за свог родитеља. Овај страх има многа лица: од тога да ће родитељ отићи или умрети, преко страха да ће се дете изгубити или да ће га одвести непозната особа, па до тога да дете спава у одвојеној соби, само у мраку.

Управо због ове велике снаге коју сепарацијски страх има на дете родитељи се могу током васпитања „ослонити” на овај страх. Речима и поступцима шаљу детету поруку да га не воле безусловно, да постоји могућност да га одбаце. Поручују му да оно мора испунити неки услов – да се мора понашати на неки одређен начин, а да се не сме понашати на неки други начин – ако жели да га они прихватају и воле. Из страха да ће бити одбачено и само, дете се максимално труди да испуни задати услов. А услови могу бити разни: да беспоговорно извршава родитељску вољу, буде најбоље... Често су замаскирани у различита родитељска очекивања шта дете треба да једног дана постигне и какво да буде.

Родитеље који имају овакав васпитни стил можемо препознати по томе што ретко показују љубав детету, ретко га директно похвале. Држе се уверења да хвала квари децу и да децу треба љубити само када спавају. Ови родитељи воле своју децу, али загледани у удаљене циљеве одржавају илузију да га не воле, али да ће га заволети једног дана када оствари њихов циљ и испуни услов.

Деца верују својим родитељима и њиховим речима, тако да закључују да она, таква каква су, нису довољно добра и вредна да би заслужила да буду вољена. Сама од себе захтевају да непрестано испуњавају задати услов како би сама себе поштовала, ценила и волела. И када одрасту наставе да у то верују. И зато им је невероватно да их партнер воли и онда када нису испунили давно задати услов.

Овакво васпитање производи људе који из жеље да докажу своју вредност постају веома продуктивни и корисни чланови друштва, али који сами о себи мисле ружно. Они у ствари морају да сумњају у своју вредност како би имали разлога да је доказују, мотивишући се за додатне напоре.

Излаз из овог круга условљавања љубави и самољубави је безусловно прихватање себе. А када неко то постигне, губи овај вишак мотивације да доказује своју вредност. Тек тада дозвољава да заиста буде вољен, и од других и од себе.