Uslovljavanje roditeljske ljubavi

Detetu je najvažnije da li ga njegovi roditelji vole i prihvataju. Jedan od najsnažnijih dečjih strahova jeste strah da će biti odvojeno od svojih staratelja. Dete intuitivno zna da kao malo i bespomoćno ne može samostalno preživeti u velikom svetu. I zato ovaj separacijski strah, kako se stručno zove, osigurava da se dete čvrsto veže za svog roditelja. Ovaj strah ima mnoga lica: od toga da će roditelj otići ili umreti, preko straha da će se dete izgubiti ili da će ga odvesti nepoznata osoba, pa do toga da dete spava u odvojenoj sobi, samo u mraku.

Upravo zbog ove velike snage koju separacijski strah ima na dete roditelji se mogu tokom vaspitanja „osloniti” na ovaj strah. Rečima i postupcima šalju detetu poruku da ga ne vole bezuslovno, da postoji mogućnost da ga odbace. Poručuju mu da ono mora ispuniti neki uslov – da se mora ponašati na neki određen način, a da se ne sme ponašati na neki drugi način – ako želi da ga oni prihvataju i vole. Iz straha da će biti odbačeno i samo, dete se maksimalno trudi da ispuni zadati uslov. A uslovi mogu biti razni: da bespogovorno izvršava roditeljsku volju, bude najbolje... Često su zamaskirani u različita roditeljska očekivanja šta dete treba da jednog dana postigne i kakvo da bude.

Roditelje koji imaju ovakav vaspitni stil možemo prepoznati po tome što retko pokazuju ljubav detetu, retko ga direktno pohvale. Drže se uverenja da hvala kvari decu i da decu treba ljubiti samo kada spavaju. Ovi roditelji vole svoju decu, ali zagledani u udaljene ciljeve održavaju iluziju da ga ne vole, ali da će ga zavoleti jednog dana kada ostvari njihov cilj i ispuni uslov.

Deca veruju svojim roditeljima i njihovim rečima, tako da zaključuju da ona, takva kakva su, nisu dovoljno dobra i vredna da bi zaslužila da budu voljena. Sama od sebe zahtevaju da neprestano ispunjavaju zadati uslov kako bi sama sebe poštovala, cenila i volela. I kada odrastu nastave da u to veruju. I zato im je neverovatno da ih partner voli i onda kada nisu ispunili davno zadati uslov.

Ovakvo vaspitanje proizvodi ljude koji iz želje da dokažu svoju vrednost postaju veoma produktivni i korisni članovi društva, ali koji sami o sebi misle ružno. Oni u stvari moraju da sumnjaju u svoju vrednost kako bi imali razloga da je dokazuju, motivišući se za dodatne napore.

Izlaz iz ovog kruga uslovljavanja ljubavi i samoljubavi je bezuslovno prihvatanje sebe. A kada neko to postigne, gubi ovaj višak motivacije da dokazuje svoju vrednost. Tek tada dozvoljava da zaista bude voljen, i od drugih i od sebe.