Неслога у комитету за глобалну кризу

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 25. јун – Председник Барак Обама напустио је за моменат последњих месеци усковитлану домаћу сцену (еколошка драма у Мексичком заливу, смена команданта у Авганистану), да би се у првом суседству, у Канади, са колегама из Г-20 позабавио глобалним економским проблемима, на већ трећем самиту „комитета за глобалну кризу”, како се ова групација све чешће описује.

Тродневни самит се одржава у два дела: прво у Мускоки, Онтарио, где ће главна тема бити помоћ сиромашнијем делу планете, а потом у Торонту, где је главни посао усклађивање појединачних корака да се осигура глобална економска стабилност, после драматичних поремећаја које је донела друга „Велика депресија”, зачета баш у Америци.

После Лондона у априлу прошле године и Питсбурга у септембру, ово је нова афирмација новог форума који овдашњи Савет за међународне односе оцењује као „највећу иновацију у глобалном управљању после хладног рата”. Г-20 се афирмисао као релевантнији и демократскији клуб од ексклузивног Г-8, у коме су само најразвијеније индустријске земље, махом западне. У новом, заступљене су и „настајуће” економске силе, попут Кине, Индије и Бразила, и то је први форум у којем се формално равноправно око кључних питања глобалне будућности сучељавају најразвијенији и они „у развоју”.

Главна тема у Канади је како даље, односно шта би требало да буде заједничка политика у стабилизовању светске економије, пошто је најдраматичнија фаза кризе прошла: пацијент је изашао из шок-собе, али је још на лековима и под надзором. За разлику од претходна два самита, када је постизано релативно јединство, прогнозе су овога пута да ће се 20 шефова држава или влада у најбољем случају „сложити да се не слажу”.

Разлог за то је што су у међувремену избиле нове компликације. Проблем вештачки депрециране кинеске валуте, као једног од изазивача глобалне неравнотеже, скинут је са дневног реда, пошто је Пекинг однедавно јуан ставио на „флексибилни режим”, односно извршио његову благу ревалвацију. Али је у међувремену фискална криза, која последњих месеци дрма Европску унију, унела нове елементе неизвесности и покварила неке рачунице.

Та криза, која је почела у Грчкој, да би потом осветлила фискалне дубиозе и тамо где нису очекиване (Британија на пример), покренула је талас стезања каиша и буџетских кресања, што се у Вашингтону доживљава као претња глобалној тражњи, па сходно томе и појединачном опоравку остатка света, укључујући и Америку опседнутом политичком потребом да бржим растом реши кључни проблем који јој је оставила криза: рекордну незапосленост од око 10 одсто.

На тапету Америке пре свега је Немачка и њено притезање буџета, које се из овдашње перспективе сматра непотребним. Вашингтон је заговорник тезе да би велике извозно оријентисане економије (Немачка, Кина, Јапан) зарад глобалне равнотеже морале мање да се ослањају на продају своје робе изван граница, а више на домаћу потрошњу. Америка полази од тога да је довољно дуго била главни светски потрошач, од чега су користи имали пре свега поменути извозници, па да је време да ту улогу подели баш са њима.

У Немачком случају то би била и помоћ угроженим чланицама еврозоне, али став Ангеле Меркел, који је за овдашњу јавност образложен у интервјуу који је дала „Волстрит џорналу”, јесте да криза у Европи није прошла, већ је само стишана, и да је приоритет спасавање заједничке монете, евра. Одбацила је при том Обамин позив да Немачка троши више, а извози мање.

Амерички аналитичари указују да ће на самиту појединачне бриге и интереси имати предност над заједничким проблемима, па због тога процењују да ће домети самита бити скромни.

Указује се, међутим, на нову околност: да је Кина прихватила амерички аргумент да њихова извозно оријентисана економија не може да дугорочно буде стабилна, па се у Пекингу све чешће говори о „уравнотеженом расту”.

Из овдашње перспективе се чини и да је Пекинг спреман за шире партнерство са Вашингтоном и у економским и у политичким питањима, а као индикатор за тако нешто узима се недавно дизање руке за нове санкције Ирану, њеном важном партнеру у снабдевању енергијом.

Тек у недељу, када буде објављена заједничка декларација, биће међутим јасно да ли је кризни конзилијум успео бар да се сагласи око дијагнозе: да ли је за здравље светске економије опаснија смањена тражња, или растућа задуженост.

----------------------------------------------

Лош пример Светске банке и ММФ-а

Вашингтон – Да је стезање каиша лакше проповедати него примењивати убедљиво су показали примери два светска финансијска полицајца, Свеске банке и Међународног монетарног фонда, који су ових дана на мети критике – због повећања плата. Упркос противљењу главних оснивача, САД и Европе, плате неколико хиљада њихових чиновника и функционера су повећане изнад стопе инфлације у њиховом седишту, овде у Вашингтону: 4,9 одсто у ММФ-у и 3,7 у СБ.

Милан Мишић