Nesloga u komitetu za globalnu krizu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 25. jun – Predsednik Barak Obama napustio je za momenat poslednjih meseci uskovitlanu domaću scenu (ekološka drama u Meksičkom zalivu, smena komandanta u Avganistanu), da bi se u prvom susedstvu, u Kanadi, sa kolegama iz G-20 pozabavio globalnim ekonomskim problemima, na već trećem samitu „komiteta za globalnu krizu”, kako se ova grupacija sve češće opisuje.

Trodnevni samit se održava u dva dela: prvo u Muskoki, Ontario, gde će glavna tema biti pomoć siromašnijem delu planete, a potom u Torontu, gde je glavni posao usklađivanje pojedinačnih koraka da se osigura globalna ekonomska stabilnost, posle dramatičnih poremećaja koje je donela druga „Velika depresija”, začeta baš u Americi.

Posle Londona u aprilu prošle godine i Pitsburga u septembru, ovo je nova afirmacija novog foruma koji ovdašnji Savet za međunarodne odnose ocenjuje kao „najveću inovaciju u globalnom upravljanju posle hladnog rata”. G-20 se afirmisao kao relevantniji i demokratskiji klub od ekskluzivnog G-8, u kome su samo najrazvijenije industrijske zemlje, mahom zapadne. U novom, zastupljene su i „nastajuće” ekonomske sile, poput Kine, Indije i Brazila, i to je prvi forum u kojem se formalno ravnopravno oko ključnih pitanja globalne budućnosti sučeljavaju najrazvijeniji i oni „u razvoju”.

Glavna tema u Kanadi je kako dalje, odnosno šta bi trebalo da bude zajednička politika u stabilizovanju svetske ekonomije, pošto je najdramatičnija faza krize prošla: pacijent je izašao iz šok-sobe, ali je još na lekovima i pod nadzorom. Za razliku od prethodna dva samita, kada je postizano relativno jedinstvo, prognoze su ovoga puta da će se 20 šefova država ili vlada u najboljem slučaju „složiti da se ne slažu”.

Razlog za to je što su u međuvremenu izbile nove komplikacije. Problem veštački deprecirane kineske valute, kao jednog od izazivača globalne neravnoteže, skinut je sa dnevnog reda, pošto je Peking odnedavno juan stavio na „fleksibilni režim”, odnosno izvršio njegovu blagu revalvaciju. Ali je u međuvremenu fiskalna kriza, koja poslednjih meseci drma Evropsku uniju, unela nove elemente neizvesnosti i pokvarila neke računice.

Ta kriza, koja je počela u Grčkoj, da bi potom osvetlila fiskalne dubioze i tamo gde nisu očekivane (Britanija na primer), pokrenula je talas stezanja kaiša i budžetskih kresanja, što se u Vašingtonu doživljava kao pretnja globalnoj tražnji, pa shodno tome i pojedinačnom oporavku ostatka sveta, uključujući i Ameriku opsednutom političkom potrebom da bržim rastom reši ključni problem koji joj je ostavila kriza: rekordnu nezaposlenost od oko 10 odsto.

Na tapetu Amerike pre svega je Nemačka i njeno pritezanje budžeta, koje se iz ovdašnje perspektive smatra nepotrebnim. Vašington je zagovornik teze da bi velike izvozno orijentisane ekonomije (Nemačka, Kina, Japan) zarad globalne ravnoteže morale manje da se oslanjaju na prodaju svoje robe izvan granica, a više na domaću potrošnju. Amerika polazi od toga da je dovoljno dugo bila glavni svetski potrošač, od čega su koristi imali pre svega pomenuti izvoznici, pa da je vreme da tu ulogu podeli baš sa njima.

U Nemačkom slučaju to bi bila i pomoć ugroženim članicama evrozone, ali stav Angele Merkel, koji je za ovdašnju javnost obrazložen u intervjuu koji je dala „Volstrit džornalu”, jeste da kriza u Evropi nije prošla, već je samo stišana, i da je prioritet spasavanje zajedničke monete, evra. Odbacila je pri tom Obamin poziv da Nemačka troši više, a izvozi manje.

Američki analitičari ukazuju da će na samitu pojedinačne brige i interesi imati prednost nad zajedničkim problemima, pa zbog toga procenjuju da će dometi samita biti skromni.

Ukazuje se, međutim, na novu okolnost: da je Kina prihvatila američki argument da njihova izvozno orijentisana ekonomija ne može da dugoročno bude stabilna, pa se u Pekingu sve češće govori o „uravnoteženom rastu”.

Iz ovdašnje perspektive se čini i da je Peking spreman za šire partnerstvo sa Vašingtonom i u ekonomskim i u političkim pitanjima, a kao indikator za tako nešto uzima se nedavno dizanje ruke za nove sankcije Iranu, njenom važnom partneru u snabdevanju energijom.

Tek u nedelju, kada bude objavljena zajednička deklaracija, biće međutim jasno da li je krizni konzilijum uspeo bar da se saglasi oko dijagnoze: da li je za zdravlje svetske ekonomije opasnija smanjena tražnja, ili rastuća zaduženost.

----------------------------------------------

Loš primer Svetske banke i MMF-a

Vašington – Da je stezanje kaiša lakše propovedati nego primenjivati ubedljivo su pokazali primeri dva svetska finansijska policajca, Sveske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, koji su ovih dana na meti kritike – zbog povećanja plata. Uprkos protivljenju glavnih osnivača, SAD i Evrope, plate nekoliko hiljada njihovih činovnika i funkcionera su povećane iznad stope inflacije u njihovom sedištu, ovde u Vašingtonu: 4,9 odsto u MMF-u i 3,7 u SB.

Milan Mišić