"Кућа на језеру"

Једноставно, постоје филмови у којем велике филмске звезде, а Кијану Ривс и Сандра Булок тај статус свакако имају, не би требало да глуме. Ни по коју цену, ни за астрономске хонораре, јер су ризични по каријеру. "Кућа на језеру", сладуњаво-обесмишљена романса у производњи холивудског "Ворнер Броса", управо је један од таквих филмова. Глумити у њему не значи ништа друго до извршити глумачки харикири, после чега следе дуге молитве Свевишњем да се оваква грешка што пре заборави и никада више не понови.

С друге стране, мотиви веома плодотворног аргентинског редитеља Алехандра Агрестија за овакав пројекат посве су јасни. "Фабрика снова" је велики изазов за сваког латиноамеричког ствараоца и до сада нисам упознала ниједног који не негира да му је сан да бар једном ради у Холивуду. Опробали су се већ и Арау, Дел Торо, Аменабар, Куарон, Инариту и зашто не би и Агрести, иначе аутор многих политички ангажованих и интернационално награђиваних филмова. Друга је ствар што је пред собом имао немушти и не много оригиналан сценарио Дејвида Обурна ("Доказ"), а иза леђа хладни дах круто постављених Ворнерових продуцената, вазда спремних да у корену сасеку сваку евентуалну редитељску жељу за уметничком надградњом и осмишљавањем бесмисленог са унапред сервиране тацне.

А сценарио "Куће на језеру" који није ништа друго до неуспели римејк јужнокорејског филма "Море" Лија Хјун-Сеунга из 2000. очигледно вапи за креативном надградњом. Оковати потентну причу-фантазију из два различита временска плана (временски отклон од две године) у оквире шематски праволинијске романсе није ништа друго до унапред на пропаст осуђен подухват. Изостала је комплексност два потенцијално временски различита наративна тока, све што се догађа и изговори у филму је симпификовано, скројено по уобичајеној холивудској матрици и незанимљиво. Јасно је као дан да Дејвид Обурн није гледао филмове попут "Дванаест мајмуна" или "Time after time". Да јесте онда би знао како се вешто и смислено може поигравати са такозваним измештањем временског плана.

Уосталом, довољно би било да је дословце "прекопирао" јужнокорејско "Море".У њему је љубав између двоје младих људи који живе у различитим временским периодима, а комуникација им је омогућена једино преко својеврсне "звездане капије" у виду поштанског сандучића, издигнута на ниво прилично узбудљиве и дирљиве научне фантастике.

У "Кући на језеру" временски неподударна љубав између докторке Кејт Форестер (Сандра Булок) и Алекса Вејлера (Кијану Ривс), у "сусретима" кроз поштанско сандуче куће коју је својевремено саградио Вејлеров ауторитативни отац (Кристофер Пламер), поприма укус дечјег сирупа за кашаљ. Дакле, бљутав.