"Kuća na jezeru"

Jednostavno, postoje filmovi u kojem velike filmske zvezde, a Kijanu Rivs i Sandra Bulok taj status svakako imaju, ne bi trebalo da glume. Ni po koju cenu, ni za astronomske honorare, jer su rizični po karijeru. "Kuća na jezeru", sladunjavo-obesmišljena romansa u proizvodnji holivudskog "Vorner Brosa", upravo je jedan od takvih filmova. Glumiti u njemu ne znači ništa drugo do izvršiti glumački harikiri, posle čega slede duge molitve Svevišnjem da se ovakva greška što pre zaboravi i nikada više ne ponovi.

S druge strane, motivi veoma plodotvornog argentinskog reditelja Alehandra Agrestija za ovakav projekat posve su jasni. "Fabrika snova" je veliki izazov za svakog latinoameričkog stvaraoca i do sada nisam upoznala nijednog koji ne negira da mu je san da bar jednom radi u Holivudu. Oprobali su se već i Arau, Del Toro, Amenabar, Kuaron, Inaritu i zašto ne bi i Agresti, inače autor mnogih politički angažovanih i internacionalno nagrađivanih filmova. Druga je stvar što je pred sobom imao nemušti i ne mnogo originalan scenario Dejvida Oburna ("Dokaz"), a iza leđa hladni dah kruto postavljenih Vornerovih producenata, vazda spremnih da u korenu saseku svaku eventualnu rediteljsku želju za umetničkom nadgradnjom i osmišljavanjem besmislenog sa unapred servirane tacne.

A scenario "Kuće na jezeru" koji nije ništa drugo do neuspeli rimejk južnokorejskog filma "More" Lija Hjun-Seunga iz 2000. očigledno vapi za kreativnom nadgradnjom. Okovati potentnu priču-fantaziju iz dva različita vremenska plana (vremenski otklon od dve godine) u okvire šematski pravolinijske romanse nije ništa drugo do unapred na propast osuđen poduhvat. Izostala je kompleksnost dva potencijalno vremenski različita narativna toka, sve što se događa i izgovori u filmu je simpifikovano, skrojeno po uobičajenoj holivudskoj matrici i nezanimljivo. Jasno je kao dan da Dejvid Oburn nije gledao filmove poput "Dvanaest majmuna" ili "Time after time". Da jeste onda bi znao kako se vešto i smisleno može poigravati sa takozvanim izmeštanjem vremenskog plana.

Uostalom, dovoljno bi bilo da je doslovce "prekopirao" južnokorejsko "More".U njemu je ljubav između dvoje mladih ljudi koji žive u različitim vremenskim periodima, a komunikacija im je omogućena jedino preko svojevrsne "zvezdane kapije" u vidu poštanskog sandučića, izdignuta na nivo prilično uzbudljive i dirljive naučne fantastike.

U "Kući na jezeru" vremenski nepodudarna ljubav između doktorke Kejt Forester (Sandra Bulok) i Aleksa Vejlera (Kijanu Rivs), u "susretima" kroz poštansko sanduče kuće koju je svojevremeno sagradio Vejlerov autoritativni otac (Kristofer Plamer), poprima ukus dečjeg sirupa za kašalj. Dakle, bljutav.