Филозофи у офшор времену

Наглашавајући своју ванпартијску оријентацију, Ален Бадју (француски филозоф, математичар, романсијер и драматург, оснивач Института за савремену француску филозофију), у свом спису 4. маја 1968. (издавач Едиција Југославија, Београд, 2009), закључује да се истинска политика мисли, а не гласа. Тој идеји веран је више од 40 година.

Скептици и параноици ће одмахнути руком закључивши како алтернатива не постоји, и да је данас тешко бити независан, у поетичком и политичком смислу. На хоризонту се не јављају велике идеје, покрети који би конкурисали постојећим, пре је реч о алтернативним животним стиловима појединаца.

После толико халабуке, књига, чланака, емисија, дискусија, комеморација и сл., можемо закључити да мај ’68. више не постоји. У потпуно смо другом свету, пише Бадју, ситуација се потпуно изменила, и стога, можемо мирно одржати комеморацију некој лепој младости.
Наиме, објашњава Бадју, мај ’68. је данас засигурно мртав!

Истом се логиком служи и један од предводника студентског бунта ’68. Forget May ’68, пише Кон Бендит. Данас, он је ординарни политичар, заменик градоначелника Франкфурта на Мајни. Либертерске идеје ’68, трансформација начина живота, индивидуализам/егоизам, претвориле су се у постмодерном друштвеном систему у неку врсту историјског епа, визије која младима данас има углавном значење инспирације. Но, ипак оно што Бадјуа као мислиоца/човека/ сведока понајвише интригира јесте питање контрадикторних и компликованих хипотеза о комплексности самих догађања маја ’68. И њихове везе са свеприсутним материјализмом, странком, државом и њеним системским преображајем.

Уистину, постојала су четири различита маја ’68. у Француској.

Од револта и побуне студентске и гимназијске омладине, генералних штрајкова око великих фабрика, великим делом подстакнутим од стране синдиката, до праксе принудних управа и разрачунавања са руководећим кадровима. Онај најзанимљивији, трећи мај ’68, кога Бадју назива либертетским мајем, дотиче питања промене навика, личних слобода, права на идентитет, женски покрет и еманципацију хомосексуалаца. Под тим он разуме дубоку трансформацију, пројектовану на дуги рок, међународног права – његовог појма и поља интервенције – раскринкавајући при том границе актуелног дискурса о људским правима који је формалан и често неконсеквентан самом себи. Тај ће дискурс таквим остати све док закон тржишта, неједнакост научнотехнолошког и економског развоја буде одржавала садашњу прилично ефективну неједнакост. Сажето, укратко: потребна нам је храброст идеје. Тзв. Велике идеје. Пише Бадју.

Није сада одвећ тешко закључити како ће се оваква издавачка формула Едиције Југославија (упркос понешто анахронистичкој предоџби времена и различитости географског простора) изборити за статус културалистичке концепције потреба и жеља данашњег читаоца.

У свесци Еманциповани гледалац, Жак Рансијер заговорник је ауторизације знања ван устаљеног места: науке ван академизма, пролетаријата ван партије, школе ван дидактизма. Књигу под називом Учитељ који не зна Рансијер је написао имајући у виду ексцентричну теорију и сингуларну судбину Жозефа Жакотоа, који је почетком деветнаестог века изазвао скандал! Тврдећи да неко ко не зна може да подучава неког другог који такође не зна о ономе са чим ни сам није упознат, Жакото је прогласио једнакост интелигенција супротстављајући интелектуалну еманципацију подучавању људи. Његове идеје су средином века у коме је живео потонуле у заборав.

Међутим, ове идеје су биле основно полазиште Рансијера за везу између мисли о интелектуалној еманципацији и питања данашњег гледаоца; у ширем контексту о расправи између уметности и политике. Вишезначност овакве и сличних стилских вежби савремених мислилаца подстакла је Рансијера да у своја разматрања укључи све форме спектакла, драмску акцију, плес, перформанс и слична смештања тела пред окупљеном публиком. Назовимо то парадоксом гледалаца. Не постоји позориште без гледалаца; Иако, лакановски говорећи, проблематика ужитка није компатибилна с класичном левом критиком рекламирања – она омогућава нову артикулацију проблематике тржишне економије и ново разумевање функционисања културе у садашњем времену. Но, бити гледалац, кажу критичари, лоша је ствар. Пре свега, гледати је супротно од знати. Гледалац се налази наспрам неке појаве, не познајући њен процес производње нити стварност која иза ње постоји. Друго, посматрање је супротно деловању. Гледалац остаје непокретан на свом месту, пасиван. Да закључимо: бити гледалац значи истовремено бити раздвојен од способности сазнања и од могућности деловања. А по Гију Дебору, суштина спектакла је његова спољашност. Спектакл је царство гледања, а гледање је одрицање од власти над собом.

У потрази за новим путевима и визијама комуницирања између култура су и Размишљања јеврејског лингвисте: једна форма отпора, Виктора Клемперера. У предговору ове свеске Едиције Југославија, Изабел Водоз помиње да се Клемперер, филолог и романиста у немачком смислу те речи, бавио истраживањима француске литературе, посебно периода просветитељства.
Подсећајући на верску традицију, Клемперер наводи обред, по коме алатка када постане нечиста, Јевреји је прочишћавају закопавајући је у земљу. Тако би многе речи које је користио нацизам, а понеке и заувек, морале да нестану у масовној гробници.

Клемперер (Бележница једног филолога, 1946) у ствари, не поседује нити једну од особина наивног лингвисте који крчи пут најнаучнијим анализама. Једна од премиса на којој заснива своја размишљања јесте Шилеров двостих у коме овај вређа неког дилетанта који замишља да је велики песник јер, вођен језиком високе културе која мисли и ствара уместо њега успева да напише један стих. Што се тиче друге, језик је важнији од крви, коју преузима од Франца Розенцвајга, и коју смешта у контекст тог времена. Односно, оно што, по Клемпереру, чини релативну новину нацистичког антисемитизма је то што разлика између Јевреја и нејевреја није више приписана проблему религије, већ проблему крви.

Дакле, драма његовог времена је што се велики број међу њима прогресивно асимиловао и што су, с обзиром да напрасно бивају одбијени за немачки идентитет, услед расизма упућени на јеврејски, у коме се више не препознају. То што се књижевност позива на поетику која више не припада поетичким родовима, него упућује на целовитост језика и његову могућност да од било чега створи уметничко дело, ствар је реторике. Бавим се светом сумњивог који излажем као такав, пише у свом делу Жак Рансијер. Поетика знања покушава да разлучи однос између чињенице да је књижевност уметност језика која више није нормирана никаквим правилом те покреће поопштену поетику – и производње дискурса друштвених наука са својим начинима стварања истинитог. Поетика се коначно супротставља реторици.