Султанови потомци траже наслеђе

Из­дан­ци ото­ман­ске ди­на­сти­је, са за­ка­шње­њем од де­вет де­це­ни­ја, пре­са­ви­ли су та­бак и тра­же да им се вра­ти огром­но на­след­ство. Мно­ги­ма се већ вр­ти у гла­ви, по­што се ра­ди о огром­ној имо­ви­ни.

У пи­та­њу су сил­на има­ња, гра­ђе­ви­не и дру­ги не­по­крет­ни и по­крет­ни пред­ме­ти чи­ја се вред­ност про­це­њу­је на ба­сно­слов­них 18 ми­ли­јар­ди до­ла­ра. Она им је од­у­зе­та ка­да се рас­па­ла Ото­ман­ска им­пе­ри­ја и Му­ста­фа Ке­мал Ата­турк по­чет­ком два­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка у Тур­ској про­гла­сио ре­пу­бли­ку.

Тај зах­тев је под­не­ло 48 на­след­ни­ка, по­то­ма­ка по­след­њег сул­та­на  Аб­дул­ха­ми­да Дру­гог ко­ји је го­ди­на­ма имао ап­со­лут­ну моћ. Они са­да тра­же да им се вра­ти ви­ше од 4.000 не­по­крет­но­сти и дру­гих пред­ме­та ко­ји су ра­штр­ка­ни ши­ром зе­мље. Ме­ђу њи­ма ни­је пре­сто­ло­на­след­ник принц Ер­ту­грул Осман, ко­ји је во­љом Ала­ха пре по­ла го­ди­не на­шао веч­ни мир.

 „То ће би­ти про­цес сто­ле­ћа. Уко­ли­ко до­би­је­мо про­цес, он­да смо спрем­ни и да се до­го­во­ри­мо о ра­зум­ном из­но­су на­сле­ђа”, ка­же Ор­хан Осма­но­глу, унук сул­та­на Аб­дул­ха­ми­да. „Ми не тра­жи­мо па­ла­те (ре­зи­ден­ци­је ото­ман­ских сул­та­на). Ми јед­но тра­жи­мо оно што је наш де­да сте­као соп­стве­ним па­ра­ма”, до­да­је он го­во­ре­ћи у име свих на­след­ни­ка ко­ји по­ти­чу из ви­ше сул­та­но­вих бра­ко­ва.

Пр­во ро­чи­ште, ка­ко са за­ка­шње­њем от­кри­ва ис­тан­бул­ски „Ху­ри­јет”, одр­жа­но је про­шле не­де­ље, а дру­го је за­ка­за­но за крај сеп­тем­бра. На­след­ни­ци, ко­ји су се по­ту­ца­ли по све­ту и до­сад жи­ве­ли у не­ма­шти­ни, ка­жу да ће ићи до кра­ја. Ако то бу­де нео­п­ход­но, и до Стра­збу­ра, обра­ти­ће се Европ­ском су­ду за људ­ска пра­ва, у ко­ме Тур­ска већ има по­де­бљи до­си­је због од­у­зе­те имо­ви­не Ва­се­љен­ској па­три­јар­ши­ји и дру­гим вер­ским за­јед­ни­ца­ма.

По­је­ди­ни на­след­ни­ци као да су већ из­гу­би­ли ме­ру, и раз­ми­шља­ју о за­о­став­шти­ни и ван Тур­ске – у Ира­ку, Грч­кој, Егип­ту. У тој гран­до­ма­ни­ји по­ми­њу се чак и нафт­на на­ла­зи­шта код Мо­су­ла, у се­вер­ном Ира­ку.

Они му­дри­ји не га­је та­ко ве­ли­ке апе­ти­те и пр­во же­ле да раш­чи­сте шта им при­па­да у Тур­ској, где се и на­ла­зи нај­ве­ћи део на­сле­ђа. Њи­хо­ви адво­ка­ти има­ју пу­не ру­ке по­сла. Већ су, ка­жу, про­на­шли та­пи­је о мно­гим не­по­крет­но­сти­ма.

„Ту не­ће би­ти про­бле­ма. Ди­рек­ци­ја за на­ци­о­нал­ну сво­ји­ну тач­но зна шта се на­ше”, об­ја­шња­ва Осма­но­глу, али ука­зу­је да ће у игри би­ти и до­бит, или, ка­ко се да­нас то мо­дер­но ка­же, про­фит ко­ји је оства­рен од ско­ро ве­ков­ног ко­ри­шће­ња те имо­ви­не.

Ка­да се рас­па­ла Ото­ман­ска им­пе­ри­ја по­том­ци сул­та­на, ко­ји су се на­шли на уда­ру, раз­бе­жа­ли су се по све­ту – скра­си­ли су се у Си­ри­ји, Фран­цу­ској, Са­у­диј­ској Ара­би­ји, Аме­ри­ци, Бри­та­ни­ји… Али и та­мо су, као из­дан­ци ве­ли­ких осва­ја­ча, би­ли из­ло­же­ни мно­гим не­да­ћа­ма. Тек 1974. го­ди­не усво­јен је за­кон о ам­не­сти­ји на осно­ву ко­га су мо­гли да се вра­те у Тур­ску и по­но­во до­би­ју др­жа­вљан­ство ко­је им је би­ло од­у­зе­то. Али мно­ги од њих још се по­ту­ца­ју по све­ту.

 „Мо­је де­тињ­ство, ко­је сам про­вео у Си­ри­ји, би­ло је ве­о­ма те­шко, и еко­ном­ски и мо­рал­но. Учи­те­љи су ме стал­но про­га­ња­ли го­во­ре­ћи: ’Ти си оку­пи­рао мо­ју зе­мљу’, по­што је Си­ри­ја ве­ко­ви­ма би­ла део Ото­ман­ске им­пе­ри­је”, при­се­ћа се Осма­но­глу.

По­том­ци по­след­њег моћ­ног сул­та­на већ пра­ве кал­ку­ла­ци­је шта ће са то­ли­ким па­ра­ма. Део ће, на­рав­но, по­де­ли­ти на рав­не ча­сти, а је­дан из­нос ће уло­жи­ти у осни­ва­ње фон­да­ци­је ото­ман­ске ди­на­сти­је чи­ји ће за­да­так би­ти да исто­риј­ски осве­тли ње­ну про­шлост, на чи­ји по­мен се по­не­кад, ка­жу, не­пра­вед­но још увек са­мо ве­зу­ју осва­ја­ња и тла­че­ње ра­је од Бо­сне, пре­ко Ср­би­је и Грч­ке, до Бли­ског ис­то­ка и Афри­ке.

В. Ла­лић