Sultanovi potomci traže nasleđe

Iz­dan­ci oto­man­ske di­na­sti­je, sa za­ka­šnje­njem od de­vet de­ce­ni­ja, pre­sa­vi­li su ta­bak i tra­že da im se vra­ti ogrom­no na­sled­stvo. Mno­gi­ma se već vr­ti u gla­vi, po­što se ra­di o ogrom­noj imo­vi­ni.

U pi­ta­nju su sil­na ima­nja, gra­đe­vi­ne i dru­gi ne­po­kret­ni i po­kret­ni pred­me­ti či­ja se vred­nost pro­ce­nju­je na ba­sno­slov­nih 18 mi­li­jar­di do­la­ra. Ona im je od­u­ze­ta ka­da se ras­pa­la Oto­man­ska im­pe­ri­ja i Mu­sta­fa Ke­mal Ata­turk po­čet­kom dva­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka u Tur­skoj pro­gla­sio re­pu­bli­ku.

Taj zah­tev je pod­ne­lo 48 na­sled­ni­ka, po­to­ma­ka po­sled­njeg sul­ta­na  Ab­dul­ha­mi­da Dru­gog ko­ji je go­di­na­ma imao ap­so­lut­nu moć. Oni sa­da tra­že da im se vra­ti vi­še od 4.000 ne­po­kret­no­sti i dru­gih pred­me­ta ko­ji su ra­štr­ka­ni ši­rom ze­mlje. Me­đu nji­ma ni­je pre­sto­lo­na­sled­nik princ Er­tu­grul Osman, ko­ji je vo­ljom Ala­ha pre po­la go­di­ne na­šao več­ni mir.

 „To će bi­ti pro­ces sto­le­ća. Uko­li­ko do­bi­je­mo pro­ces, on­da smo sprem­ni i da se do­go­vo­ri­mo o ra­zum­nom iz­no­su na­sle­đa”, ka­že Or­han Osma­no­glu, unuk sul­ta­na Ab­dul­ha­mi­da. „Mi ne tra­ži­mo pa­la­te (re­zi­den­ci­je oto­man­skih sul­ta­na). Mi jed­no tra­ži­mo ono što je naš de­da ste­kao sop­stve­nim pa­ra­ma”, do­da­je on go­vo­re­ći u ime svih na­sled­ni­ka ko­ji po­ti­ču iz vi­še sul­ta­no­vih bra­ko­va.

Pr­vo ro­či­šte, ka­ko sa za­ka­šnje­njem ot­kri­va is­tan­bul­ski „Hu­ri­jet”, odr­ža­no je pro­šle ne­de­lje, a dru­go je za­ka­za­no za kraj sep­tem­bra. Na­sled­ni­ci, ko­ji su se po­tu­ca­li po sve­tu i do­sad ži­ve­li u ne­ma­šti­ni, ka­žu da će ići do kra­ja. Ako to bu­de neo­p­hod­no, i do Stra­zbu­ra, obra­ti­će se Evrop­skom su­du za ljud­ska pra­va, u ko­me Tur­ska već ima po­de­blji do­si­je zbog od­u­ze­te imo­vi­ne Va­se­ljen­skoj pa­tri­jar­ši­ji i dru­gim ver­skim za­jed­ni­ca­ma.

Po­je­di­ni na­sled­ni­ci kao da su već iz­gu­bi­li me­ru, i raz­mi­šlja­ju o za­o­stav­šti­ni i van Tur­ske – u Ira­ku, Grč­koj, Egip­tu. U toj gran­do­ma­ni­ji po­mi­nju se čak i naft­na na­la­zi­šta kod Mo­su­la, u se­ver­nom Ira­ku.

Oni mu­dri­ji ne ga­je ta­ko ve­li­ke ape­ti­te i pr­vo že­le da raš­či­ste šta im pri­pa­da u Tur­skoj, gde se i na­la­zi naj­ve­ći deo na­sle­đa. Nji­ho­vi advo­ka­ti ima­ju pu­ne ru­ke po­sla. Već su, ka­žu, pro­na­šli ta­pi­je o mno­gim ne­po­kret­no­sti­ma.

„Tu ne­će bi­ti pro­ble­ma. Di­rek­ci­ja za na­ci­o­nal­nu svo­ji­nu tač­no zna šta se na­še”, ob­ja­šnja­va Osma­no­glu, ali uka­zu­je da će u igri bi­ti i do­bit, ili, ka­ko se da­nas to mo­der­no ka­že, pro­fit ko­ji je ostva­ren od sko­ro ve­kov­nog ko­ri­šće­nja te imo­vi­ne.

Ka­da se ras­pa­la Oto­man­ska im­pe­ri­ja po­tom­ci sul­ta­na, ko­ji su se na­šli na uda­ru, raz­be­ža­li su se po sve­tu – skra­si­li su se u Si­ri­ji, Fran­cu­skoj, Sa­u­dij­skoj Ara­bi­ji, Ame­ri­ci, Bri­ta­ni­ji… Ali i ta­mo su, kao iz­dan­ci ve­li­kih osva­ja­ča, bi­li iz­lo­že­ni mno­gim ne­da­ća­ma. Tek 1974. go­di­ne usvo­jen je za­kon o am­ne­sti­ji na osno­vu ko­ga su mo­gli da se vra­te u Tur­sku i po­no­vo do­bi­ju dr­ža­vljan­stvo ko­je im je bi­lo od­u­ze­to. Ali mno­gi od njih još se po­tu­ca­ju po sve­tu.

 „Mo­je de­tinj­stvo, ko­je sam pro­veo u Si­ri­ji, bi­lo je ve­o­ma te­ško, i eko­nom­ski i mo­ral­no. Uči­te­lji su me stal­no pro­ga­nja­li go­vo­re­ći: ’Ti si oku­pi­rao mo­ju ze­mlju’, po­što je Si­ri­ja ve­ko­vi­ma bi­la deo Oto­man­ske im­pe­ri­je”, pri­se­ća se Osma­no­glu.

Po­tom­ci po­sled­njeg moć­nog sul­ta­na već pra­ve kal­ku­la­ci­je šta će sa to­li­kim pa­ra­ma. Deo će, na­rav­no, po­de­li­ti na rav­ne ča­sti, a je­dan iz­nos će ulo­ži­ti u osni­va­nje fon­da­ci­je oto­man­ske di­na­sti­je či­ji će za­da­tak bi­ti da isto­rij­ski osve­tli nje­nu pro­šlost, na či­ji po­men se po­ne­kad, ka­žu, ne­pra­ved­no još uvek sa­mo ve­zu­ju osva­ja­nja i tla­če­nje ra­je od Bo­sne, pre­ko Sr­bi­je i Grč­ke, do Bli­skog is­to­ka i Afri­ke.

V. La­lić