ГАМБИТ ЦРНИМ ФИГУРАМА

Изолација или интеграција. Прошлост или будућност. Медији са Запада су униформно одредили рам црно-беле слике српских избора. Када су прошли, ударни акценат био је веома различит.
Једни су, ваљда по навици, подржавали наслеђени стереотип: ултранационалистичке снаге добиле су највише места у новом парламенту – иако већину држи проевропски, демократски блок. Други, који препознају мењајуће лице Србије, почињали су победом прореформских снага – иако су националисти остали појединачно најјача странка.

Редослед је веома битан, али брине присуство категорије национализма у обе варијанте. Откуд тако висок рејтинг Србије као земље непосустало снажног национализма? Легат унутрашњег распада Југославије кроз колекцију етничких ратова? Резиме унутрашњих слабости? Доприноси споља? Како и у Београду, граду који увек хвалимо због његовог космополитизма и отворености, побеђују они који би и даље да ратују?

Откако је крајем 1980-их, уз благослов цркве, први пут употребљен као моћно популистичко оружје, национализам се под фирмом новопробуђеног патриотизма уселио у српску свест и подсвест. Припадање нацији представљало се као врхунски политички идеал.

Националистички колективизам опстао је као жанр који се тражи. Понуда је разнолика. Од hard варијанте радикала до народњачког light модела. Да све буде компликованије, и странке од којих се то не би очекивало тилтовале су удесно тражећи глас "национално свесног" Србина.

Опште је место да се за ефикасно уништавање корова национализма користи запрашивач који је мешавина демократских слобода, економског просперитета и социјалне сигурности. Слободе смо уписали у нови устав. Како стојимо са преосталим категоријама? Слабашно.

Друштво увек очекује заштиту државе. Када држава није у стању да им омогући посао и бољи живот, најлакше је посегнути за национализмом. То што га има у мери у којој га има, доказ је да се Србија споро гради као држава грађана. Будућност не долази сама од себе.

Распиривање националних страсти дође као панацеја (лек) свих промашаја. Сурогат за транзиционе недаће које су нам се сручиле на главу и увукле у џепове. Параван неспособности, успорених реформи, корупције, кокетирања са "слатким православљем" и политиком за коју верујемо да је побеђена. Није то наравно све.

Бомбардовање 1999, суђења у Хагу и Косово допринели су да национализам добије демократску, грађанску форму. Појам "патриотских снага" из ранијих времена многи и данас употребљавају на дику и понос.

Хаг је важна увозна компонента. Већина Срба поступке и одлуке Трибунала доживљава као иритирајуће и неизбалансиране у проценама кривице минулих ратова.

Косово је други резервоар аргумената да су Срби "националисти". Нисам ових дана прочитао ни један страни текст у коме се не спомиње да се избори одржавају у сенци очекиване одлуке да Косово добије неку врсту независности. Онда следи да ултранационалисти, конзервативна странка премијера, али и све друге – са изузетком коалиције око ЛДП – одбијају да прихвате такву одлуку.

Национализам који нам дописују поводом Косова не може да се правда. Критике га само индукују. Ни једна држава добровољно не прихвата одузимање територије. Чинимо шта можемо. Позивамо се на небеске и земаљске, међународне и домаће правде.

Ретко ко пориче да проглашење независности Косова – како год да она буде формулисана – није у супротности са колекцијом међународних докумената: од Хелсиншке до Повеље УН. Јесте, али независност Косова је завршни чин дезинтеграције нечега што се звало Југославија. Ако су већ насилно промењене границе у Европи, зашто не би још једном, обећавају последњи пут. Ако је етнички готово хомогена Словенија глатко добила подршку да буде независна, ако су и Црногорци добили државу, зашто је не би имало и етнички готово хомогено Косово?

Старо је правило да су принципи измишљени да би се некада кршили. Сви балкански ратови бацали су под ноге међународно право, укључујући и женевске конвенције, па зашто онда ствари не истерати до краја. Зашто међународна документа не би била погажена још један пут? Па да се стави тачка. И каже да од сада више тако бити неће, не само на Балкану већ било где другде.

Искрено говорећи, не видим решење којим обе стране могу да буду задовољне. Косово је Гордијев чвор и као такав ће се и решавати – дипломатским мачем, а не расплитањем. Међународна заједница на Косову се од почетка није постављала као медијатор, већ као протектор и искључиви арбитар.

Када су Срби пушкама чували Сочу покушавајући да одбране Југославију, када су кидисали на Вуковар и Дубровник, када су под опсадом држали Сарајево и када су силом интервенисали на Косову – после тога су били санкционисани и бомбардовани.

Исти "милосрдни анђео" сада – под условом да око Косова будемо "конструктивни" – обећава подизање рампи на путу брже интеграције у Европу, финансијску и сваку другу подршку. Примају нас у Партнерство за мир и отварају врата НАТО.

Није необично да се Срби понашају по оној античкој: Бојим се Данајаца и када дарове доносе. Тешко је преко ноћи променити свест. Недавна прошлост и те како одређује степене онога што називају национализмом. Запад има свој удео што је то данас тако.

Не бих да пренебрегнем наш удео. Нападали смо Ахтисарија и пре него што је преузео дужност – као да он заиста сам одлучује. Косовску преамбулу представљају нам као важнију од читавог Устава. Претимо дипломатским раскидом са светом који призна независност.

Уз мега-децибеле, гусле и тамјан, политичари вичу да не дају колевку српства. Подгрејавају национални понос на неуралгичном питању иако знају да нема регрута који би, када би и могли, ратовали за Косово. Тврде да је овакав став дефетизам и заричу се над Библијом и Уставом – тим редом – да нећемо напустити ни педаљ наше свете земље.

Питају се: зашто хоће да иду када им дајемо суштинску аутономију? Размишљају авнојевски: ко има право на отцепљење? Држе се средњовековног територијалног концепта а сањају о Европи без граница. Србе са Косова – за које одговарамо и које треба збринути – користе као пионе у гамбиту који играмо црним фигурама. Неће или не могу да виде да, док причају о европским интеграцијама, потхрањују национализам.

Немају храбрости да питају: да ли су Срби спремни да се одрекну дела територије која је ионако под међународном паском да би без букагија кренули напред? Да ли је територија важнија од квалитета живљења? Да ли смо спремни да милијарде долара трошимо на Косово? Да ли би прихватили да Албанци сутра у српском парламенту буду блок који ће одређивати све стратешке одлуке?

Постали су – једни из убеђења, други зарад популизма – таоци сопствене реторике. Уз њих смо и сви таоци. Није ми јасно шта хоћемо: јединствену државну територију подељену санитарним кордоном који ће деценије или векови укинути? Да ли уопште знамо како су Албанци на Косову реаговали на српске изборе? Опет сам морао да се обавештавам из стране штампе: нису их занимали.

Пошто су политичари закаснили да се озбиљно ангажују око Косова, пошто су пропустили прилику да Србију питају шта хоће и пошто избегавају да нас обавесте како ствари стоје, очекујем да ћемо – када будемо добили Ахтисаријев став – имати неку верзију шпанске кориде или туче за брашно у Сомалији.

Тамо ће нас опет оптужити за национализам. Да не би гајили илузије, Србија је као национална држава већ резултат рата на Косову. Територијално много ужа него што су етнонационалисти сањали. У Приштину не можемо да путујемо. Српске избеглице са Косова биће доказ продужетка неуспешне политике која је почела катастрофално а уз помоћ пријатеља завршена лоше.