Шест акционара у Цветковићевој влади

Об­ја­вљи­ва­ње имо­вин­ских ка­ра­та функ­ци­о­не­ра за са­да је нај­ви­ше про­бле­ма до­не­ло ми­ни­стру Оли­ве­ру Ду­ли­ћу, ко­ји, због ме­ди­ја ко­ји су га про­гла­си­ли ми­ли­о­не­ром ме­ђу ми­ни­стри­ма, мо­ра да об­ја­шња­ва јав­но­сти да вред­ност ње­го­вих 11 про­це­на­та уде­ла у вла­сни­штву над фир­мом „Рол­пак” са Па­ли­ћа ни­је 800.000 евра, не­го је то вред­ност це­ле фир­ме. Он мо­ра да прав­да и су­вла­сни­штво са би­зни­сме­ном Ми­ли­јом Ба­бо­ви­ћем, ко­ји по­се­ду­је по­ло­ви­ну ак­ци­ја овог пред­у­зе­ћа.

Ка­да је реч са­мо о чла­но­ви­ма Вла­де Ср­би­је, из­не­на­ђу­ју­ће је да од њих укуп­но 27 тек ше­сто­ро (не ра­чу­на­ју­ћи оне са бес­плат­ним ак­ци­ја­ма НИС-а) има удео у не­ким при­вред­ним су­бјек­ти­ма, а ве­ћи­на – са­мо сим­бо­лич­но. Осим Ду­ли­ћа, сле­де­ћи нај­бо­га­ти­ји у ка­би­не­ту Мир­ка Цвет­ко­ви­ћа је Бо­жи­дар Ђе­лић са 30.000 евра ко­ли­ко вре­ди ње­го­во 100-про­цент­но вла­сни­штво у фир­ми „Ho­u­se of Euro­pe in­vest b. v.”, па он­да сам пре­ми­јер са 730 евра на име 10 од­сто уде­ла у вла­сни­штву фир­ме „Ц-та­бак”. Ак­ци­о­на­ри су још и Сло­бо­дан Ми­ло­са­вље­вић (ко­ји има ак­ци­је у вред­но­сти од 102.600 ди­на­ра), Ди­а­на Дра­гу­ти­но­вић (72.000 ди­на­ра) и Ја­сна Ма­тић (56.100 ди­на­ра). По пет ак­ци­ја Нафт­не ин­ду­стри­је Ср­би­је има­ју Мла­ђан Дин­кић, Сне­жа­на Ма­ло­вић, Ве­ри­ца Ка­ла­но­вић, Го­ран Бог­да­но­вић и Ср­ђан Срећ­ко­вић.

На­по­ми­њу­ћи да За­кон о Аген­ци­ји за бор­бу про­тив ко­руп­ци­је функ­ци­о­не­ри­ма до­пу­шта мо­гућ­ност да има­ју вла­сни­штво у при­вред­ним су­бјек­ти­ма (су­прот­но би ве­ро­ват­но би­ло про­тив­у­став­но), Не­ма­ња Не­на­дић, про­грам­ски ди­рек­тор Тран­спа­рент­но­сти Ср­би­ја, под­се­ћа да им је огра­ни­чио пра­во уче­ство­ва­ња у упра­вља­њу тим при­вред­ним су­бјек­ти­ма док се на­ла­зе на јав­ном по­ло­жа­ју. „То је чу­ве­на оба­ве­за пре­но­ше­ња упра­вљач­ких пра­ва ко­ја по­сто­ји од 2004. го­ди­не ка­да је до­нет прет­ход­ни За­кон о спре­ча­ва­њу су­ко­ба ин­те­ре­са. Та ме­ра има за свр­ху да спре­чи да се функ­ци­о­нер ба­ви сва­ко­днев­но пи­та­њи­ма по­сло­ва­ња свог пред­у­зе­ћа уме­сто јав­ним по­сло­ви­ма за ко­је је иза­бран. Са­да, по За­ко­ну о Аген­ци­ји за бор­бу про­тив ко­руп­ци­је, по­сто­ји и оба­ве­за при­ја­вљи­ва­ња и пра­ће­ња си­ту­а­ци­ја у ко­ји­ма пред­у­зе­ћа са вла­снич­ким уде­лом др­жав­них функ­ци­о­не­ра ве­ћим од 20 од­сто за­кљу­чу­ју не­ке уго­во­ре са др­жа­вом (као што су јав­не на­бав­ке или кон­це­си­је)”, ис­ти­че Не­на­дић.

Ка­ко јав­ност ви­ди функ­ци­о­не­ре ко­ји има­ју удео или ак­ци­је не­ких фир­ми, да ли ће их од­мах сум­њи­чи­ти за ко­руп­ци­ју и не­при­ме­ре­не ути­ца­је, и да ли њи­хов став за­ви­си од то­га ко­ли­ки је про­це­нат вла­сни­штва у ру­ка­ма функ­ци­о­не­ра? „Бо­јим се да ће ре­ак­ци­ја јав­ног мње­ња увек би­ти не­га­тив­на ма ка­ква би­ла си­ту­а­ци­ја – и да има­ју и да не­ма­ју. Ви­де­ли смо то по пр­вим ре­ак­ци­ја­ма на об­ја­вље­не имо­вин­ске кар­те. Очи­глед­но је да је по­ве­ре­ње из­ме­ђу гра­ђа­на и по­ли­ти­ча­ра ве­о­ма уз­др­ма­но. Љу­ди сум­ња­ју и кад по­ли­ти­ча­ри при­ја­ве да су бо­га­ти и кад при­ја­ве да не­ма­ју ни­шта”, оце­њу­је Не­на­дић.

Пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, циљ по­ме­ну­тих за­кон­ских нор­ми је упра­во да се то по­ве­ре­ње на не­ки на­чин по­вра­ти. При том, ка­ко ис­ти­че, ни­ка­ко не тре­ба ми­сли­ти да су љу­ди са ве­ћим имет­ком због то­га ауто­мат­ски сум­њи­ви­ји од оних ко­ји има­ју ма­ње од њих.

„Ис­прав­на ло­ги­ка је пра­ти­ти шта ра­ди сва­ко ко вр­ши јав­ну функ­ци­ју и про­це­њи­ва­ти да ли то ра­ди до­бро и у скла­ду са за­ко­ном. Он­да би нам би­ло лак­ше и да уочи­мо не­ке не­пра­вил­но­сти, не­ке зло­у­по­тре­бе ра­ђе­не у лич­не свр­хе. То тре­ба да бу­де при­мар­ни ин­те­рес. Ово са имо­вин­ском кар­том је са­мо до­дат­на ме­ра ко­ја пре све­га тре­ба да по­слу­жи по­ве­ћа­њу по­ве­ре­ња из­ме­ђу гра­ђа­на и по­ли­ти­ча­ра, а не као не­ко ма­гич­но сред­ство ко­је ће спре­чи­ти зло­у­по­тре­бе”, на­во­ди Не­на­дић, ко­ји ука­зу­је да про­блем ко­руп­ци­је не би ре­ши­ло ни ка­да би сви ми­ни­стри жи­ве­ли са­мо од пла­те, као што га не би ре­ши­ло ни ка­да би се на­пра­ви­ла вла­да у ко­јој би би­ли са­мо нај­бо­га­ти­ји љу­ди у зе­мљи (јер и онај ко има мно­го мо­же би­ти у ис­ку­ше­њу да има још ви­ше).

Б. Ба­ко­вић

----------------------------------------------

Пра­ти­ти и екс­трем­не про­фи­те

Осим ме­ре пра­ће­ња по­сло­ва­ња пред­у­зе­ћа (у ко­ји­ма функ­ци­о­не­ри има­ју зна­тан удео у вла­сни­штву) са др­жа­вом, што је пред­ви­ђе­но за­ко­ном, мо­гло би да се пра­ти и да ли та пред­у­зе­ћа, на­кон што је функ­ци­о­нер до­шао на јав­ну функ­ци­ју, оства­ру­ју не­ке екс­трем­не про­фи­те и без по­сло­ва­ња са др­жа­вом, сма­тра Не­ма­ња Не­на­дић. „Прет­по­ста­вљам да би се и у том слу­ча­ју ро­ди­ла сум­ња да ли су мо­жда не­ке ме­ре или по­ли­тич­ке ве­зе до­при­не­ле то­ме да се тај про­фит оства­ри”, ис­ти­че он.