Šest akcionara u Cvetkovićevoj vladi

Ob­ja­vlji­va­nje imo­vin­skih ka­ra­ta funk­ci­o­ne­ra za sa­da je naj­vi­še pro­ble­ma do­ne­lo mi­ni­stru Oli­ve­ru Du­li­ću, ko­ji, zbog me­di­ja ko­ji su ga pro­gla­si­li mi­li­o­ne­rom me­đu mi­ni­stri­ma, mo­ra da ob­ja­šnja­va jav­no­sti da vred­nost nje­go­vih 11 pro­ce­na­ta ude­la u vla­sni­štvu nad fir­mom „Rol­pak” sa Pa­li­ća ni­je 800.000 evra, ne­go je to vred­nost ce­le fir­me. On mo­ra da prav­da i su­vla­sni­štvo sa bi­zni­sme­nom Mi­li­jom Ba­bo­vi­ćem, ko­ji po­se­du­je po­lo­vi­nu ak­ci­ja ovog pred­u­ze­ća.

Ka­da je reč sa­mo o čla­no­vi­ma Vla­de Sr­bi­je, iz­ne­na­đu­ju­će je da od njih ukup­no 27 tek še­sto­ro (ne ra­ču­na­ju­ći one sa bes­plat­nim ak­ci­ja­ma NIS-a) ima udeo u ne­kim pri­vred­nim su­bjek­ti­ma, a ve­ći­na – sa­mo sim­bo­lič­no. Osim Du­li­ća, sle­de­ći naj­bo­ga­ti­ji u ka­bi­ne­tu Mir­ka Cvet­ko­vi­ća je Bo­ži­dar Đe­lić sa 30.000 evra ko­li­ko vre­di nje­go­vo 100-pro­cent­no vla­sni­štvo u fir­mi „Ho­u­se of Euro­pe in­vest b. v.”, pa on­da sam pre­mi­jer sa 730 evra na ime 10 od­sto ude­la u vla­sni­štvu fir­me „C-ta­bak”. Ak­ci­o­na­ri su još i Slo­bo­dan Mi­lo­sa­vlje­vić (ko­ji ima ak­ci­je u vred­no­sti od 102.600 di­na­ra), Di­a­na Dra­gu­ti­no­vić (72.000 di­na­ra) i Ja­sna Ma­tić (56.100 di­na­ra). Po pet ak­ci­ja Naft­ne in­du­stri­je Sr­bi­je ima­ju Mla­đan Din­kić, Sne­ža­na Ma­lo­vić, Ve­ri­ca Ka­la­no­vić, Go­ran Bog­da­no­vić i Sr­đan Sreć­ko­vić.

Na­po­mi­nju­ći da Za­kon o Agen­ci­ji za bor­bu pro­tiv ko­rup­ci­je funk­ci­o­ne­ri­ma do­pu­šta mo­guć­nost da ima­ju vla­sni­štvo u pri­vred­nim su­bjek­ti­ma (su­prot­no bi ve­ro­vat­no bi­lo pro­tiv­u­stav­no), Ne­ma­nja Ne­na­dić, pro­gram­ski di­rek­tor Tran­spa­rent­no­sti Sr­bi­ja, pod­se­ća da im je ogra­ni­čio pra­vo uče­stvo­va­nja u upra­vlja­nju tim pri­vred­nim su­bjek­ti­ma dok se na­la­ze na jav­nom po­lo­ža­ju. „To je ču­ve­na oba­ve­za pre­no­še­nja upra­vljač­kih pra­va ko­ja po­sto­ji od 2004. go­di­ne ka­da je do­net pret­hod­ni Za­kon o spre­ča­va­nju su­ko­ba in­te­re­sa. Ta me­ra ima za svr­hu da spre­či da se funk­ci­o­ner ba­vi sva­ko­dnev­no pi­ta­nji­ma po­slo­va­nja svog pred­u­ze­ća ume­sto jav­nim po­slo­vi­ma za ko­je je iza­bran. Sa­da, po Za­ko­nu o Agen­ci­ji za bor­bu pro­tiv ko­rup­ci­je, po­sto­ji i oba­ve­za pri­ja­vlji­va­nja i pra­će­nja si­tu­a­ci­ja u ko­ji­ma pred­u­ze­ća sa vla­snič­kim ude­lom dr­žav­nih funk­ci­o­ne­ra ve­ćim od 20 od­sto za­klju­ču­ju ne­ke ugo­vo­re sa dr­ža­vom (kao što su jav­ne na­bav­ke ili kon­ce­si­je)”, is­ti­če Ne­na­dić.

Ka­ko jav­nost vi­di funk­ci­o­ne­re ko­ji ima­ju udeo ili ak­ci­je ne­kih fir­mi, da li će ih od­mah sum­nji­či­ti za ko­rup­ci­ju i ne­pri­me­re­ne uti­ca­je, i da li nji­hov stav za­vi­si od to­ga ko­li­ki je pro­ce­nat vla­sni­štva u ru­ka­ma funk­ci­o­ne­ra? „Bo­jim se da će re­ak­ci­ja jav­nog mnje­nja uvek bi­ti ne­ga­tiv­na ma ka­kva bi­la si­tu­a­ci­ja – i da ima­ju i da ne­ma­ju. Vi­de­li smo to po pr­vim re­ak­ci­ja­ma na ob­ja­vlje­ne imo­vin­ske kar­te. Oči­gled­no je da je po­ve­re­nje iz­me­đu gra­đa­na i po­li­ti­ča­ra ve­o­ma uz­dr­ma­no. Lju­di sum­nja­ju i kad po­li­ti­ča­ri pri­ja­ve da su bo­ga­ti i kad pri­ja­ve da ne­ma­ju ni­šta”, oce­nju­je Ne­na­dić.

Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, cilj po­me­nu­tih za­kon­skih nor­mi je upra­vo da se to po­ve­re­nje na ne­ki na­čin po­vra­ti. Pri tom, ka­ko is­ti­če, ni­ka­ko ne tre­ba mi­sli­ti da su lju­di sa ve­ćim imet­kom zbog to­ga auto­mat­ski sum­nji­vi­ji od onih ko­ji ima­ju ma­nje od njih.

„Is­prav­na lo­gi­ka je pra­ti­ti šta ra­di sva­ko ko vr­ši jav­nu funk­ci­ju i pro­ce­nji­va­ti da li to ra­di do­bro i u skla­du sa za­ko­nom. On­da bi nam bi­lo lak­še i da uoči­mo ne­ke ne­pra­vil­no­sti, ne­ke zlo­u­po­tre­be ra­đe­ne u lič­ne svr­he. To tre­ba da bu­de pri­mar­ni in­te­res. Ovo sa imo­vin­skom kar­tom je sa­mo do­dat­na me­ra ko­ja pre sve­ga tre­ba da po­slu­ži po­ve­ća­nju po­ve­re­nja iz­me­đu gra­đa­na i po­li­ti­ča­ra, a ne kao ne­ko ma­gič­no sred­stvo ko­je će spre­či­ti zlo­u­po­tre­be”, na­vo­di Ne­na­dić, ko­ji uka­zu­je da pro­blem ko­rup­ci­je ne bi re­ši­lo ni ka­da bi svi mi­ni­stri ži­ve­li sa­mo od pla­te, kao što ga ne bi re­ši­lo ni ka­da bi se na­pra­vi­la vla­da u ko­joj bi bi­li sa­mo naj­bo­ga­ti­ji lju­di u ze­mlji (jer i onaj ko ima mno­go mo­že bi­ti u is­ku­še­nju da ima još vi­še).

B. Ba­ko­vić

----------------------------------------------

Pra­ti­ti i eks­trem­ne pro­fi­te

Osim me­re pra­će­nja po­slo­va­nja pred­u­ze­ća (u ko­ji­ma funk­ci­o­ne­ri ima­ju zna­tan udeo u vla­sni­štvu) sa dr­ža­vom, što je pred­vi­đe­no za­ko­nom, mo­glo bi da se pra­ti i da li ta pred­u­ze­ća, na­kon što je funk­ci­o­ner do­šao na jav­nu funk­ci­ju, ostva­ru­ju ne­ke eks­trem­ne pro­fi­te i bez po­slo­va­nja sa dr­ža­vom, sma­tra Ne­ma­nja Ne­na­dić. „Pret­po­sta­vljam da bi se i u tom slu­ča­ju ro­di­la sum­nja da li su mo­žda ne­ke me­re ili po­li­tič­ke ve­ze do­pri­ne­le to­me da se taj pro­fit ostva­ri”, is­ti­če on.