Цркавица за гарсоњеру

Заракијо се нешто Вршац по овој врућини па се умудрио и више него и што то банатски крајолик иште. Зацифро се. Забројао. Спопале га неке децимале, силне нуле, дрчне бројке... Сатрше га у небрано грожђе.

Ма лако би он и са грожђем. Уз чокот је барем срасто. Друга га је летина притисла. Самоникло, странско семе чудноватог плода званог – евро. Пазарили Немци "Хемофарм" па се јавио вишак ове лековите травке међ’ грађанством. Тачније међ’ оним акционарским делом.

Ето, та је бољка стисла Вршац. Лека јој нема. А, нажалост, вирусна није.

Далеко од тога да је овај јужнобанатски градић пре ове инфекције био убоги сиротан. Природа и људи су ту већ вековима у љубави. Међутим, сада је она најслађа, или пак најгора мука – како потрошити силне новце, вероватно израженија него икада. На истом су хоризонту и понор и вис... Човек је на жалост и на срећу само – човек.

Деонице на задњем точку

– Јао, мутим моје да ми купе "јамаху", нек стоји док не положим, ал’ ни да чују. Знаш како то матори... док врате дугове, док уложе у кућу, док ћале среди кола, оде кинта. Она стара прича: Све ће то, децо, остати вама, нећемо ми то у гроб... Све је то лепо, али ја бих нешто конкретно! Само за мене. Много па мени требају нови лустери и кухиња. А можда се и предомисле ако још будем наваљивао... – мада још није стасао ни за пуноправно чланство у видео клубу, а и конституцијом би највероватније измамио сажаљиве погледе и у Бијафри, Дарко је сасвим уверен да би двестотинак кубика и стотинак кила поменуте друмске немани били најидеалнија метафора мајчиног радног века проведеног у погонима "Хемофарма". Можда и она временом добије жељу да прозуји Вршцем, пропињући своје деонице на задњи точак и турирајући на семафору. А да не би било свађе у кући, баки лепо купе кросера да форсира Вршачке планине. А и згодан је за амортизацију напада реуме, спондилозе и камена у бубрегу.

Било је за очекивати да ће проналажење саговорника за причу о новцу бити, у најмању руку, тешко. Ем ћелави момак са бележницом у руци и не оставља баш јак новинарски утисак на људе кад их пресретне на улици. Ем се о новцу овде, у земљи балканској, већ дуго не разговара ни са самим собом. Али толики страх на лицу и прекор у погледу није својствен чак ни ловини пред пушчаном цеви. Што мали Дарко каза: Не смем да ти кажем презиме, убиће ме кева и ћале. Ником нису рекли за паре.

Једно се ипак не може скрити. Колико год се људи, с разлогом, правили невешти или неупућени у проблематику, једна чињеница непорециво сведочи о општој мобилизацији великих очекивања многих Вршчана. Како оних чије су сламарице добиле на габариту, тако и оних с друге стране фискалне касе. Најједноставније речено Вршац је по понуди свакојаке, најквалитетније робе, пандан Београду. Нема чега нема, заиста. А и ако нечега нема, вероватно ће га бити само да платежни суграђани искажу жељу. Можда је то и уобичајена слика вршачке свакодневице, али у овом тренутку све делује као да је подређено пробуђеном хедонизму "Хемофармових" ударника.

Плаћање кирије

– Ајде да се склонимо мало с улице да не стојимо баш насред штрафте, под светиљком. Шта ћу да урадим с новцем? Па размишљам вероватно као и већина у мојој ситуацији. Видећу да ли могу да испазарим неку гарсоњерицу у Београду или евентуално у Новом Саду. Деца стасавају за студије, у неком од та два града ће и студирати па нека имају свој кров. Да не плаћају другоме кирије. А ако баш не буду хтели даље са школом ја ћу га издавати. Леба не једе, нек сам себе плаћа – вели крајње љубазни господин неких пола века удаљен од дана рођења. Има разумевања за новинарску љубопитљивост док год се држи маргине анонимности.

– Не и није ми се живот нешто драстично променио због тих пара. Све је то било више мање и очекивано, само се лицитирало са даном када ће се догодити. Није то Лото па да те изненада стрефе стварно велике паре. Нису ни ово мале, не кажем то, али су зарађене. И те како јесу. Није то поклон ни од кога – разговорио се наш симпатични саговорник све пазећи да му се она маргина негде не заметне. Није чак одговорио ни на телефонски позив, можда страхујући да му се не одметне неко име у разговору!?

– А што ти то па запиткујеш? Оћеш да се прочује да анкетираш насред улице па да те витлају до Карловца. Ман’ се дете ћорава посла. Приупитај Бабића колко је он милиона евра узео за своје акције. Осам и кусур ја да ти кажем. То пиши, а не о овој цркавици – пожурила је становита госпођа да приупита нашег, сад већ одлазећег, саговорника: "Шта то дечко запиткује и бележи" и да се у корак и по препречи пред нас са све почетим монологом и бостанчетом у најлон кеси. С обзиром на то којом лакоћом витла то натоварено кесиче, није згорег не реплицирати јој. А и до Карловаца има барем двадесетак минута паничног бега...

– Хвала госпођо и пријатно – још дуго стазом пред нама простирала сенка неименоване "учитељице мудрости". И бостанчета, наравно.

Отаљавамо Вршац његовој муци. Нека чини с њом шта год му воља.

Још да хоће свакога барем једаред сличан проблем да потера. Ваљда би се снашли?

Можда је мотор и најбоља идеја. Њиме се барем некуда стиже. Ко ће га знати...