Великодушна Фифа и градитељи стадиона

Стадиони и спортске арене све више заузимају централна места у растућој топографији градова. Све су сјајнији и колосалнији, технолошки на врхунцу, постмодерни и у архитектонском и у филозофском смислу. Стадион је артефакт доминирајућег духа времена, производ потребе за забавом, узбуђењем и интезивним доживљајима, такође и неизбежна институција у вредносном (политичком) поретку друштва, тако да је оличење и део оног што је Хегел назвао „објективним духом”.

Стадионе као „окамењен” дух доба граде архитекти, „пројектанати-звезде” и са својим мултинационалним компанијама сакупљају награде, а публицитету који добијају је тим већи, уколико пројектују објекте глобалне манифестације каква су светска првенства или олимпијске игре.

О овоме не треба имати никакве илузије. Архитектима се даје публицитет да би се истакао меритократски принцип друштва у најчистијем облику, у коме влада технолошко знање, а истовремено се сугерише да је читава маса безимених радника, која својим рукама подиже из темеља читаве градове, у сваком тренутку замењива. Стотине хиљада радника широм света гради све, од путева и мостова, преко пруга и фудбалских стадиона, до перверзних емиратских вештачких острва и небодера, и то у најгорим условима рада.

Када је организација Светског првенства у фудбалу додељена Ј. Африци, цинизам Фифе и локалног организационог комитета се углавном сажимао у изјавама да ће овај турнир „да доведе до веће социјалне правде у јужноафричком друштву”, пре свега стварајући велики број радних места. Не треба напомињати колико је мизеран број радника био запослен у односу на укупан број незапослених (40 одсто у Ј. Африци) и то углавном привремено. Већина се по завршетку радова вратила на улицу. Неокејнзијански приступ оваквим великим манифестацијама је ништа друго него одлична прилика да се у свеопштем стању еуфорије и осећаја да се свет „догађа” баш у твом дворишту, новац пореских обвезника из државне касе прелије у крупне пројектантске, грађевинске, хотелијерске и угоститељске фирме.

Перфидност Фифе и бирократа из Организационог комитета видео се, надаље, поводом штрајка грађевинских радника и претњи да ће саботирати турнир уколико им се не испуне дата обећања и не побољшају услови рада. Организациони комитет је, у договору са Фифом, радницима минимално повећао плате (12 одсто) и дао по две улазнице за једну од утакмица прве фазе такмичења. Радници су уз велико присуство медија на посебној церемонији примили улазнице, а Фифа је искористила прилику да покаже своју „великодушност”. Напаћени радници су тако добили улазнице, за које се знало да неће бити продате, и прилику да виде тренутно водећи, светски путујући циркус у свом свом сјају.

Када се граде стадиони и други објекти за глобалне приредбе, не само што обичан радник ради у најтежим могућим условима, него га Фифини и ОК-ови делегати и инспектори који надгледају радове, стављају под још већи притисак да све буде завршено на време и по њиховим стандардима. Свемоћна спортских тела у маниру својих глобалнополитичких пандана (ММФ, СТО, НАТО и сл) прибегавају најпростијим уценама и претњама да ће им организација такмичења бити одузета и дата неком другом. Радници бивају изложени константним притисцима, раде прековремено и за минималне плате, станују у баракама или бивају додатно измучени дугим путовањем, пошто обично живе на периферији, далеко од градилишта. Уз то, на највећим глобални спортским манифестацијама, какве су биле Олимпијске игре у Пекингу, Игре Комонвелта у Индији, какво је Светско првенство у фудбалу у Јужној Африци и Европско првенство у фудбалу 2012, за које су радови одавно отпочели, број погинулих радника на градилиштима мери се десетинама, а тешко повређених и осакаћених стотинама.

Најтеже повреде основних права радника који граде објекте за велика такмичења, њихова експлоатација и сакаћење, су на тренутак видљива само због публицитета који такви догађаји добијају, а не због искреног интересовања за њихове проблеме. Они су уочљивији у земљама у којима не постоји синдикално удруживање и праведно радничко законодавство, уосталом, и сам пример Јужне Африке казује да су места једних израбљивача само заузели неки други и да је читава подршка светске јавности укидању апартхејда значила у „преводу”: имате нашу подршку под условом да не прихватите социјализам или неку његову форму...

И у развијеном делу света, и данас, стадионе граде углавном најнижи слојеви домаћег становништва заједно са имиграцијском класом из најсиромашнијих земаља. Та пауперизована класа, која у западним земљама живи на егзистенцијалном минимуму осуђена је да тај постмодерни сјај савременог стадиона, којег је подигла својим рукама, посматра са периферија и гетоизираних предграђа, дивећи се производу свога рада у ком неће никад моћи да ужива. Улаз је постао превише скуп и ексклузиван. Ни Маркс, када је писао о отуђењу човека од производа свог рада, није могао да наслути да ће отуђење бити толико да ће тај производ бити раднику танталовски „пред носом” у свом сјају и величанствености, а да он неће моћи ни да га „додирне”.

Све у свему, хиљадама година није се ништа променило. Као што нико у глобалном туристичком еросу и очараношћу пирамидама, колосеумима и катедралама не види милионе робова који су себе уткали у њих, тако ни гледаоца у модерном спортском дворцу ни најмање не занима радник који га је изградио. Уосталом, то би само могло да му поквари фантазију за коју је дебело платио.

* аутор је фудбалер Бурсе и бивши репрезентативац Србије