АЛЕКСАНДАР МАЦУРА

У последње време климатске промене чешће него икада раније доспевају на насловне стране и у жижу јавних расправа. Али тај проблем није нов.

Још 1992, све земље света су се забринуле због пораста нивоа угљен-диоксида и других гасова који изазивају ефекат стаклене баште. Као израз те забринутости настала је Оквирна конвенција Уједињених нација о климатским променама(УНФЦЦЦ) којој је до данас приступило 189 земаља света, укључујући и Србију. Кроз ову Конвенцију земље чланице су се обавезале да стабилизују количину гасова са ефектом стаклене баште у атмосфери, који су последица људских активности, на ниво из 1990 године.

Пре две године, након ратификације Руске Федерације, Кјото протокол је постао саставни део Конвенције. Овим протоколом, емисија гасова са ефектом стаклене баште добија статус робе којом се може трговати. Државе и предузећа, углавном они развијенији, преузели су обавезу да ограниче емитовање гасова са ефектом стаклене баште до унапред договореног нивоа. Усклађивање са тим максимално дозвољеним нивоом, могуће је постићи било инвестирањем у унапређење сопствених производних и потрошачких процеса, или куповином такозваних карбон кредита. Један од начина на који ове државе и предузећа могу стећи те кредите је и инвестирање у друге, обично мање развијене државе, што за резултат има смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште са територије таквих држава. На овај начин истовремено се постиже више циљева: ефекат стаклене баште се смањује; ово смањење је економски ефикасно јер је резултат постигнут са мањим глобалним трошковима; а инвестиције у нове технологије стижу у земље којима је то потребно као што је случај са Србијом.

Стална научна истраживања су нам омогућила много боље разумевање узрочно последичних веза између промена климе и нивоа гасова са ефектом стаклене баште у атмосфери. Такозвани "Стернов извештај", заснован на посматрању ситуације како из економског тако и из угла заштите животне средине, који је крајем 2006. објавила британска влада представља добар основ за акцију. Стерн, некадашњи главни економиста Светске банке, је у том извештају представио најновија истраживања као и могуће последице климатских промена. Примера ради, уколико се ништа не предузме, залихе свеже пијаће воде у области Медитерана ће опасти за 20 до 30 процената у следећих 50 година. Постоји могућност пада приноса усева од 5 до 10 процената у истој области и у истом периоду, а очекује се и пораст нивоа мора и расељавање чак око 170 милиона људи широм света. Извештај тврди да је јефтиније предузети мере одмах, како концетрација гасова са ефектом стаклене баште у атмосфери не би прешла ниво од 550 делова у милиону (садашњи ниво је 450 делова у милиону) него тражити нове изворе воде, прилагођавати пољопривреду или пресељавати милионе људи. А то су само неке од могућих последица уколико не предузмемо ништа.

Програм Уједињених нација за развој (УНДП), у партнерству са Владом Србије, ради на доприносу Србије решењима за проблеме изазване климатским променама. Кроз један програм, финансиран од стране Глобалног фонда за заштиту животне средине, УНДП помаже Србији да доврши своју прву комуникацију према Конвенцији. Део те комуникације је и такозвани инвентар гасова стаклене баште, којим се одређују узроци и мере количине емисија гасова стаклене баште. По завршетку овог релативно једноставног али важног задатка, омогућиће се вођење добро засноване политике у односу на проблем климатских промена.

Кроз други програм, УНДП помаже  Влади да оснује, обучи и организује тело које би управљало продајом карбон кредита у оквирима које поставља Кјото протокол. Након што Србија доврши започети процес ратификације Кјото протокола, може да очекује додатне инвеститоре.

Координатор програма за заштиту животне средине и енергетике, Програма Уједињених нација за развој