Заробљени ум

Поводом признања писца Гинтера Граса да је учествовао у СС одреду, у јучерашњем броју писали смо о познатим књижевницима који су подржавали нацистичку и сваку другу анахрону идеологију, или их осуђивали. Данас настављамо тему "На чијој страни су били…", са новим, најпознатијим примерима из историје књижевности.

Немачки писац и нобеловац Хајнрих Бел (1917–1985) својим je ироничним новелама о животу и приликама Немачке за време Другог светског рата донекле утицао на мењање психологије немачке нације. Белове књиге описују првих 40 година немачког друштва након нацистичке диктатуре. Роман "Где си био Адаме?" субјективан је и оштар обрачун са фашизмом, "Билијар у пола десет" раскринкава западнонемачко друштво и сатира "Мишљења једног кловна" доносе му статус једног од највише превођених немачких писаца. Белова омиљена тема била је човеково индивидуално прихватање или одбијање личне одговорности. Хришћанин и пацифиста, обавезан на глобално поштовања људских права, Бел је, како су писали, у себи сјединио "тако ретку комбинацију политичке свести, уметничке креативности и моралног интегритета која је добар пример будућим генерацијама".

Један од најчитанијих песника осамдесетих година прошлог века, пољски есејиста и преводилац Чеслав Милош у делу "Заробљени ум", за које добија Нобелову награду, нуди анализу стаљинистичког тоталитаризма. Милош пише о феномену "кетмана" – симболу за интелектуалца комунистичке земље који, иако свестан погубности владајуће политике, пристаје да у јавности показује своје друго лице.

Како је могуће да зрели, формирани људи постају присталице стаљинизма и да се прилагоде условима који су им потпуно страни, једно је од главних питања у овом антрополошко-социолошком есеју.

После објављивања ове књиге, учестали су напади на њеног аутора. "Писање ’Заробљеног ума’ коштало ме је много да бих се њиме хвалио", рекао је Милош. Убрзо потом напушта Париз и тражи политички азил. Објављује чланак "Не", у којем изражава бунт против идеолошке пресије коју је у Пољској вршио стаљинизам...

Филозоф Жан Пол Сартр учествовао је у Покрету отпора за време Другог светског рата. Када је Алберт Ками, са којим је био врло близак, четрдесетих година отворено критиковао стаљинизам, Сартр није желео да следи Камијев пример. После Стаљинове смрти, Сартр почиње да критикује совјетски систем, иако увек стаје у одбрану руске државе и руског народа. Осудио је совјетску инвазију на Мађарску, Варшавски пакт којим је окупирана Чехословачка, као и рад премијера Никите Хрушчова. Активисти Организације тајне армије која је учествовала у терористичким активностима против алжирске независности, подметнули су бомбу 1961. у Сартров апартман у Француској, јер се француски интелектуалац јавно залагао за независност Алжира. Такође, био је на страни Вијетнамаца, а 1967. на челу трибунала који је основао Бертранд Расел, који је требало да осуди америчке злочине вођене у Индокини. У новооснованој левици Сартр је био респектабилна фигура и његов став о француској колонизаторској политици био је надалеко познат.

Био је и критикован – Владимир Јанкелевич, на пример, осуђује Сартров недостатак политичког критицизма јер за време нацистичке окупације није јасно подигао свој глас. Сартров биограф је Жан Полову борбу за све друге слободе касније објаснио као покушај да се откупи за то нечињење.

Александар Солжењицин је најистакнутије име књижевног отпора совјетском тоталитаризму. У књизи "Одељење за рак" понудио је сатиру на постстаљинистичку епоху, посебно саркастично портретишући Јосифа В. Стаљина.

Уследила је документарна, дубоко лична осуда совјетског концентрационог логора: "Архипелаг гулаг" тротомна је хроника стаљинских концентрационих казамата и чистки, у којој писац оштро оптужује одговорне за смрт милиона људи. Брежњевљев СССР није могао да поднесе идеју да се о табуизираној теми пише, па је Солжењицин ухваћен и протеран из СССР-а. У егзилу настају дела обједињена под насловом "Црвени точак", а од важнијих књига поменимо још "Како да преуредимо Русију" и "Руско питање крајем 20. века".

По повратку у Русију етикетиран је као православни националист и антисемита. Иако су оптужбе, како се наводи у грађи, биле бесмислене, сам аутор сносио је делимичну "кривицу" неким својим незграпним изјавама и површним генерализацијама.

Од самих литерарних почетака пратио га је глас писца који отворено кокетира са антисемитизмом, а оптужбе су ескалирале објављивањем првог дела десетотомног "Црвеног точка", студије о руској револуцији и грађанском рату. Анализом Солжењицинових ставова о јеврејском питању, како наводи Д. М. Томас у двотомној монографији "Солжењицин: столеће његовог живота", бавили су се и јеврејски интелектуалци који су упозоравали да ту није реч о расистичком већ филозофском конфликту.

У јеврејској штампи, међутим, сумње у Солжењицинов антисемитизам нису ишчезавале. Тако се наводи да се у другом тому "Архипелага гулага", у приказу логорских денунцијаната и сарадника КГБ, Солжењицин послужио искључиво ликовима Јевреја. Писац се бранио да није желео да оптужи јеврејске заточенике сибирских гулага, већ да ослика реално стање ствари које је и сам као логораш искусио.

Познати турски писац Орхан Памук у својим делима се бави темом губитка идентитета који произилази из конфликта европских и исламских вредности. Изјавом: "Понављам јасно и гласно да је милион Јермена и 30.000 Курда убијено у Турској" дрзнуо се да разоткрије националну табу тему, пробије "звучни зид" и постане лучоноша слободног говора у Турској. Тада настају и први проблеми и креће хајка на Памука. Подршку му дају Сарамаго, Маркес, Гинтер Грас, Умберто Еко, Џон Апдајк, Марио Варгас Љоса, који напад на колегу осуђују као повреду људских права. Други налазе да је све то само Памукова доброчинитељска "представа" како би добио Нобелову награду за књижевност која је те године припала Харолду Пинтеру, скрећући пажњу да Памук никада раније није показивао осетљивост за курдски проблем или јерменско питање.