Заводљиво стваралачко искуство

Енергија и упорност са којима је сликар Милан Маринковић, данас познатији као Циле, освајао свет уметности, блиска је са његовом жестоком стратегијом за освајање публицитета и опстанка на јавној сцени. Попут естрадних звезда, он је овладао медијским простором који пласира сензационално, атрактивно и популистичко, постајући познат најширој јавности, пре свега, као свеприсутна и популарна личност.

Данас, када Циле Маринковић (1947) има за собом близу четири деценије рада (излаже од 1968) питање колико је ово готово агресивно пласирање слике о себи одузимало времена и реметило његову сликарску концентрацију…? Можда су, ипак, ова два симултана тока за јавну представу – креативног сликарског и егоцентричног приватног живота – налазили одговарајућу равнотежу у сликаревом менталном склопу. Можда.

Ова сумња, изазвана новом Маринковићевом изложбом у Београду, више је од релативизовања и коментарисања нечијег укуса, културе, уметничког концепта, животних принципа. Јер, како се може објаснити да у зрелим сликарским годинама Маринковић приређује делимичну ретроспективу (1986–2006), тзв. резиме, у неадекватном простору и без озбиљније историчарско-критичарске рецепције? Можда и овај гест сликара говори о његовој горљивој нестрпљивости, губитку озбиљне концепције о презентацији рада и лоше темпираном времену.

Формиран као личност и уметник у време шездесет осме, под знаком сексуалне револуције, рок музике и чувених журки и опуштеног глуварења и симулирања неухватљиве лакоће постојања, Маринковић је сопствено ментално искуство тог времена преточио у убедљиве сликарске призоре. Виђен је као сликар урбаног сензибилитета који осећа задихани темпо града, способан да трансформише животну атракцију у уметничку акцију; погледом на живот улице, потрошачки сензибилитет, бизарне и блазиране монденске појаве и фаце очите еротске опсесивности, жена је у центру ових провокативних сликарских жанр-сцена. Због глорификације свакодневног, један критичар га је назвао ововременим Тулуз-Лотреком који слика флору и фауну генерације кока-коле што афирмише веселост и безбрижност.

Пластичне и иконографске особености његовог сликарства јасно су дефинисане и ликовно заокружене још 70-их година, на Маринковићевим сликарским почецима. Интензивни колорит, фигура наглашене карикатуралности, слободан гест, импулсивност и чулност типични су за његов рад у духу експресионистичког набоја. И насловима својих радова аутор наставља интригантну игру духовитости, ироније и сарказма. Маринковићеве духовне сроднике можемо тражити у историји уметности код Енсора, Нолдеа, Кирхнера. У богатој уметничкој каријери велике продукције реализовао је многе и честе изложбе, власник је две пристојне монографије (публиковане у Београду), а лауреат је и више професионалних и друштвених награда и признања.

Музеј историје Југославије, недавно промовисан у живи излагачки простор, ипак без јасније концепције, прославио се, између осталог, атрактивном изложбом Мирка Илића. Изложби Цилета Маринковића, са близу 150 радова, овај простор својим габаритом, осветљењем и целокупним ентеријером стварно не одговара. Избор радова и сама поставка проблем су за себе. Репетиција иконографског обрасца урбаних призора, површност сликарске реализације и заводљивост стваралачког искуства разблажили су и озбиљно угрозили уметнички реноме овог аутора. Некада је више тематиком својих радова а мање уметничким планом провоцирао малограђанска схватања, владајуће стереотипе и конвенције; својим понашањем и немирним духом антиципирао је у нашој средини значај адвертајзинга у 21. веку.