Zavodljivo stvaralačko iskustvo

Energija i upornost sa kojima je slikar Milan Marinković, danas poznatiji kao Cile, osvajao svet umetnosti, bliska je sa njegovom žestokom strategijom za osvajanje publiciteta i opstanka na javnoj sceni. Poput estradnih zvezda, on je ovladao medijskim prostorom koji plasira senzacionalno, atraktivno i populističko, postajući poznat najširoj javnosti, pre svega, kao sveprisutna i popularna ličnost.

Danas, kada Cile Marinković (1947) ima za sobom blizu četiri decenije rada (izlaže od 1968) pitanje koliko je ovo gotovo agresivno plasiranje slike o sebi oduzimalo vremena i remetilo njegovu slikarsku koncentraciju…? Možda su, ipak, ova dva simultana toka za javnu predstavu – kreativnog slikarskog i egocentričnog privatnog života – nalazili odgovarajuću ravnotežu u slikarevom mentalnom sklopu. Možda.

Ova sumnja, izazvana novom Marinkovićevom izložbom u Beogradu, više je od relativizovanja i komentarisanja nečijeg ukusa, kulture, umetničkog koncepta, životnih principa. Jer, kako se može objasniti da u zrelim slikarskim godinama Marinković priređuje delimičnu retrospektivu (1986–2006), tzv. rezime, u neadekvatnom prostoru i bez ozbiljnije istoričarsko-kritičarske recepcije? Možda i ovaj gest slikara govori o njegovoj gorljivoj nestrpljivosti, gubitku ozbiljne koncepcije o prezentaciji rada i loše tempiranom vremenu.

Formiran kao ličnost i umetnik u vreme šezdeset osme, pod znakom seksualne revolucije, rok muzike i čuvenih žurki i opuštenog gluvarenja i simuliranja neuhvatljive lakoće postojanja, Marinković je sopstveno mentalno iskustvo tog vremena pretočio u ubedljive slikarske prizore. Viđen je kao slikar urbanog senzibiliteta koji oseća zadihani tempo grada, sposoban da transformiše životnu atrakciju u umetničku akciju; pogledom na život ulice, potrošački senzibilitet, bizarne i blazirane mondenske pojave i face očite erotske opsesivnosti, žena je u centru ovih provokativnih slikarskih žanr-scena. Zbog glorifikacije svakodnevnog, jedan kritičar ga je nazvao ovovremenim Tuluz-Lotrekom koji slika floru i faunu generacije koka-kole što afirmiše veselost i bezbrižnost.

Plastične i ikonografske osobenosti njegovog slikarstva jasno su definisane i likovno zaokružene još 70-ih godina, na Marinkovićevim slikarskim počecima. Intenzivni kolorit, figura naglašene karikaturalnosti, slobodan gest, impulsivnost i čulnost tipični su za njegov rad u duhu ekspresionističkog naboja. I naslovima svojih radova autor nastavlja intrigantnu igru duhovitosti, ironije i sarkazma. Marinkovićeve duhovne srodnike možemo tražiti u istoriji umetnosti kod Ensora, Noldea, Kirhnera. U bogatoj umetničkoj karijeri velike produkcije realizovao je mnoge i česte izložbe, vlasnik je dve pristojne monografije (publikovane u Beogradu), a laureat je i više profesionalnih i društvenih nagrada i priznanja.

Muzej istorije Jugoslavije, nedavno promovisan u živi izlagački prostor, ipak bez jasnije koncepcije, proslavio se, između ostalog, atraktivnom izložbom Mirka Ilića. Izložbi Cileta Marinkovića, sa blizu 150 radova, ovaj prostor svojim gabaritom, osvetljenjem i celokupnim enterijerom stvarno ne odgovara. Izbor radova i sama postavka problem su za sebe. Repeticija ikonografskog obrasca urbanih prizora, površnost slikarske realizacije i zavodljivost stvaralačkog iskustva razblažili su i ozbiljno ugrozili umetnički renome ovog autora. Nekada je više tematikom svojih radova a manje umetničkim planom provocirao malograđanska shvatanja, vladajuće stereotipe i konvencije; svojim ponašanjem i nemirnim duhom anticipirao je u našoj sredini značaj advertajzinga u 21. veku.