АУТОБУС ЗА ЕВРОПУ

"Што јужније – то тужније!" Тако гласи поклич којим су у круговима српске демократске опозиционе елите (наводнике ставити по нахођењу) годинама описиване социополитичке прилике у Србији. Радило се ту о некој врсти комбиноване дијагнозе и пресуде, у којој је, разуме се, било и нешто истине, али и доста предрасуда, ароганције, фрустрације и љутње престоничких опозиционара због вишекратно изневерених изборних очекивања. Наиме, са изузетком неколико централних београдских општина, те Новог Сада, Суботице (махом због демографске структуре) и дела централне Србије (углавном због Драже и Равне горе), на првих неколико вишестраначких избора Срби су већински гласали за Милошевића, а најизразитије на југу, где су му поједина места остала верна до самог краја – па и дуже.

У међувремену су били ратови, санкције и демонстрације, бивша демократска опозиција је постала више или мање демократска позиција, а у Србији је данас подједнако тужно и северно и јужно. Да је тако, готово нико озбиљно не пориче, једино што ће се по научним скуповима и предизборним кампањама још дуго ломити копља око расподеле одговорности за овакво стање. (Узгред речено, вероватно је у питању мртва трка између менталитета, титоизма, међународне заједнице, Милошевића и његових демократских наследника – трка у којој, евентуално, тек фотофиниш може одлучивати победника у дисциплини званој "упропаштавање Србије".)

Живот у данашњој Србији тужан је и тежак. И само уз помоћ великих концентрација новца, глупости или алкохола могуће је – донекле и привремено – отклонити овај утисак. Не ради се ту само о пуком недостатку посла и материјалних добара. Чак и данас, после свега и упркос свему, просечни Србин још увек живи материјално боље у односу на свог румунског и бугарског пандана. Али проблем је у недостатку перспективе, распрострањеном осећању безнађа и масовном утиску да нам, по свој прилици, ни у будућности неће бити ништа боље него што је сада. У томе је и главна разлика, односно српски хендикеп спрам транзицијски узнапредовалих источних суседа. Огорчени и ојађени су и они, али ипак имају чему да се надају. Или бар мисле да имају.

Насупрот томе, као што рекосмо, Србија и већина њених житеља егзистирају са свешћу да су најбољи дани иза њих и да су главне прилике пропуштене. Стога греше и они који се плаше и они који се надају да би Србија могла скренути са садашњег "европског курса" и "вратити се у прошлост". Уколико се светске силе, скупа са браћом Албанцима и Босанцима, својим поступцима у наредном периоду баш много не потруде да нас увере у супротно, у Србији данас нема реалне снаге и енергије ни за какве крупне социополитичке покрете и заокрете. Страх од совјетског ропства, нити жудња за европском будућношћу, слободом кретања и пуним излозима нама нису онолики мотив колики нашим комшијама. Утолико пре што је овдашњи реформски ентузијазам у међувремену додатно уздрман двоструким стандардима, бомбама и лицемерјем евро-атланских "савезника", а нарочито бахатошћу и ароганцијом њихових локалних економских и интелектуалних агентура.

С друге стране, и националпатриотске приче су већ одавно испричане, компромитоване и изгубиле своју привлачност. Зато Србија данас увелико подсећа на онај имагинарни аутобус из филма "Ко то тамо пева", који у освит свеопште катаклизме углавном стоји, или ландара укруг по шумадијској забити. Или, још боље, на аутобусе каквим, и дан данас, писац ових редова као и многи други путује по земљи Србији. Не, бар када се ради о међуградским релацијама, то углавном није она стара крнтија, растурених амортизера и испалих прозора, какве памтимо из времена санкција и младости. Аутобус је савременији, виши, европскији, климатизован. Али, авај, клима најчешће не ради и на плус 40 у херметички затворено возило без прозора убацује млаки задимљени ваздух. Дакле, на неки начин, у перспективи и споља гледано, могло би се рећи да је о реч несумњивом напретку и кораку у добром правцу. Али, изнутра, непосредно и акутно је, заправо, много горе него у оној шклопоцији у којој је бар било прозора и могло да се дише.