Уместо стационара, СОС телефони

Увођење услуге „СОС телефона” би било веома значајно имајући у виду да једна трећина, односно више од половине старијих људи (укључујући и велики број двочланих старачких домаћинстава), живи потпуно сама. Основни циљ ове нове службе треба да буде побољшање социјалне сигурности и опште безбедности, посебно оболелих и слабо покретних особа које живе у свом стану или кући. Услуга „СОС телефона” би за већину (који користе и друге алтернативне облике социјалне и здравствене заштите) била велика помоћ, самим тим и значајно побољшање квалитета живота. За друштвену заједницу, значај ове нове услуге је у смањењу материјалних улагања у стационарне здравствене и социјалне капацитете за старе, који су, и онако, дефицитарни, а и под сталним су притиском корисника. Зато је потребно израдити комплементарне програме за примену овог новог облика помоћи остарелим особама.

У европским земљама ова услуга за старе постоји више деценија. Сличних искустава у Србији са овим обликом помоћи старима није било до априла 2008. године, када је приватна компанија „Асистел” из Београда започела са пружањем ове услуге под називом „телеасистенција“. И Црвени крст Београда је покушао 1998. године да покрене програм помоћи за старе. Програм је био замишљен као психосоцијална подршка старим особама преко специјално отворених телефонских линија. Добро је кренуо али није могао да се одржи (реализовани су програми за алкохолизам, наркоманију, злостављане жене и децу, али за старе није.)

Геронтолошко друштво Србије се већ двадесет година залаже за оснивање овакве службе под називом „теле-аларм”, међутим до данас без успеха. Ипак, стиче се утисак да за ову услугу долазе боља времена, јер нацрт новог закона о социјалној заштити ствара могућност да се „СОС телефон” развија независно од других услуга, или као део интегрисане социјалне и здравствене заштите старијих.

Савремена светска технологија производи на стотине различитих (сада и не тако скупих) система алармних уређаја који се могу ставити у функцију помоћи старим, хронично болесним и усамљеним особама које се могу наћи у животној опасности (случај пожара) или, због колапса или пада, постати жртве, без благовремене помоћи. Алармни уређај, преко кућне централе, повезује стару особу са оператером у централи службе „СОС телефона” који региструје позив за аларм, са комплетном идентификацијом места, времена, идентитета остареле особе (број-шифра из базе података), али и врсте проблема, јер савремени системи омогућавају детекцију и онога што корисник система није пријавио (пожар, цурење плина и др.). Служба „СОС телефона” која је примила позив, проверила и утврдила веродостојност позива, аутоматски ступа у везу са корисником и преко својих екипа за интервенције или специјализованих служби (ватрогасци, хитна помоћ, социјалне услужне службе), породичног лекара, сродника или суседа, а на основу раније утврђених програма поступања, организује помоћ остарелој особи која је у опасности. Детектор одашиљач позива за аларм је мала дигитална справа коју корисник система „СОС телефона” – остарела особа носи на себи (у џепу, на руци, у посебној футроли) и која се врло лако користи, притиском на дугме.

Поред оваквог система „СОС телефона” у коме модерна фиксна и мобилна телефонија има важно место, у свету се користи и систем интерфона у случајевима када се стара болесна особа повезује са суседом који добровољно прихвата овакав вид помоћи усамљеним људима трећег доба.

Секретар геронтолошког друштва Србије