Umesto stacionara, SOS telefoni

Uvođenje usluge „SOS telefona” bi bilo veoma značajno imajući u vidu da jedna trećina, odnosno više od polovine starijih ljudi (uključujući i veliki broj dvočlanih staračkih domaćinstava), živi potpuno sama. Osnovni cilj ove nove službe treba da bude poboljšanje socijalne sigurnosti i opšte bezbednosti, posebno obolelih i slabo pokretnih osoba koje žive u svom stanu ili kući. Usluga „SOS telefona” bi za većinu (koji koriste i druge alternativne oblike socijalne i zdravstvene zaštite) bila velika pomoć, samim tim i značajno poboljšanje kvaliteta života. Za društvenu zajednicu, značaj ove nove usluge je u smanjenju materijalnih ulaganja u stacionarne zdravstvene i socijalne kapacitete za stare, koji su, i onako, deficitarni, a i pod stalnim su pritiskom korisnika. Zato je potrebno izraditi komplementarne programe za primenu ovog novog oblika pomoći ostarelim osobama.

U evropskim zemljama ova usluga za stare postoji više decenija. Sličnih iskustava u Srbiji sa ovim oblikom pomoći starima nije bilo do aprila 2008. godine, kada je privatna kompanija „Asistel” iz Beograda započela sa pružanjem ove usluge pod nazivom „teleasistencija“. I Crveni krst Beograda je pokušao 1998. godine da pokrene program pomoći za stare. Program je bio zamišljen kao psihosocijalna podrška starim osobama preko specijalno otvorenih telefonskih linija. Dobro je krenuo ali nije mogao da se održi (realizovani su programi za alkoholizam, narkomaniju, zlostavljane žene i decu, ali za stare nije.)

Gerontološko društvo Srbije se već dvadeset godina zalaže za osnivanje ovakve službe pod nazivom „tele-alarm”, međutim do danas bez uspeha. Ipak, stiče se utisak da za ovu uslugu dolaze bolja vremena, jer nacrt novog zakona o socijalnoj zaštiti stvara mogućnost da se „SOS telefon” razvija nezavisno od drugih usluga, ili kao deo integrisane socijalne i zdravstvene zaštite starijih.

Savremena svetska tehnologija proizvodi na stotine različitih (sada i ne tako skupih) sistema alarmnih uređaja koji se mogu staviti u funkciju pomoći starim, hronično bolesnim i usamljenim osobama koje se mogu naći u životnoj opasnosti (slučaj požara) ili, zbog kolapsa ili pada, postati žrtve, bez blagovremene pomoći. Alarmni uređaj, preko kućne centrale, povezuje staru osobu sa operaterom u centrali službe „SOS telefona” koji registruje poziv za alarm, sa kompletnom identifikacijom mesta, vremena, identiteta ostarele osobe (broj-šifra iz baze podataka), ali i vrste problema, jer savremeni sistemi omogućavaju detekciju i onoga što korisnik sistema nije prijavio (požar, curenje plina i dr.). Služba „SOS telefona” koja je primila poziv, proverila i utvrdila verodostojnost poziva, automatski stupa u vezu sa korisnikom i preko svojih ekipa za intervencije ili specijalizovanih službi (vatrogasci, hitna pomoć, socijalne uslužne službe), porodičnog lekara, srodnika ili suseda, a na osnovu ranije utvrđenih programa postupanja, organizuje pomoć ostareloj osobi koja je u opasnosti. Detektor odašiljač poziva za alarm je mala digitalna sprava koju korisnik sistema „SOS telefona” – ostarela osoba nosi na sebi (u džepu, na ruci, u posebnoj futroli) i koja se vrlo lako koristi, pritiskom na dugme.

Pored ovakvog sistema „SOS telefona” u kome moderna fiksna i mobilna telefonija ima važno mesto, u svetu se koristi i sistem interfona u slučajevima kada se stara bolesna osoba povezuje sa susedom koji dobrovoljno prihvata ovakav vid pomoći usamljenim ljudima trećeg doba.

Sekretar gerontološkog društva Srbije