Друмови смрти

Према званичним подацима, само у јуну и јулу ове године на нашим друмовима догодило се 2.695 саобраћајних несрећа у којима је живот изгубило чак 170 особа, а 3.589 је теже, или лакше повређено. Материјална и нематеријална штета, која се огледа у надокнадама за лечење, изгубљеним радним часовима... мери се милијардама динара.

Црне хронике листова сваког дана пуне су вести о тешким несрећама у којима страдају целе породице, слушамо извештаје истражних судија, полиције, саобраћајних стручњака, али узалуд. Као да смо огуглали на то што наши путеви и улице постају права губилишта.

Шта још треба да се догоди да се огласи звоно за узбуну, да се у решавању овог проблема приступи на прави начин, онако како је то учињено у развијенијим земљама, где се саобраћају у целини посвећује много већа пажња?

Безбедност у саобраћају је веома комплексан проблем. Зависи од многих фактора и тако се мора третирати. Четири су најзначајнија, а то су: добри путеви и сигнализација, исправан возни парк, одговарајућа обука и понашање возача и – контрола саобраћаја са казненом политиком.

Шта смо ми у овој земљи од наведеног решили на задовољавајући начин?

Мало тога. Путеви су нам, са изузетком неких деоница, у јадном стању, препуни рупа и закрпа, колотрага, сигнализација практично не постоји. Осим на аутопуту, у Србији нема ниједне важније саобраћајнице која је обележена по европским стандардима, белим линијама и тзв. мачјим очима. О локалним друмовима да и не говоримо.

Возни парк је углавном дотрајао, стар је у просеку више од 14 година. Неисправни аутомобили, аутобуси и камиони постали су обична ствар. Технички прегледи исправности возила, у односу на европске стандарде, смешна су формалност. У Европи, мала огреботина на ветробранском стаклу, или спољном огледалу, довољна је да аутомобил не добије сертификат о исправности. Код нас људи возе са разбијеним стаклима, без кочница, са дотрајалим гумама, и то пролази чак и код полиције.

Један од кључних фактора је и обука возача. Целокупни систем обуке морао би да се преиспита и прилагоди европским стандардима. Из ауто-школа излазе неуки возачи, без саобраћајне (и личне) културе. А бахатост и непоштовање прописа плаћа се животом.

У свему овом ни полиција није недужна. У свету, брига о безбедности саобраћаја не своди се само на постављање заседа и контролу брзине. Полиција је активан учесник, а не само регистратор несрећа или саобраћајних прекршаја. У Немачкој, на пример, полиција брине и о стању на путевима, подноси пријаве против путара, извођача радова, реагује на пријаве возача против других, недисциплинованих учесника у саобраћају. Обележени и необележени полицијски аутомобили присутни су стално на тамошњим друмовима и нису нимало болећиви према онима који крше саобраћајне прописе.

Уз то и казнена политика је таква да приморава возаче да буду пажљивији, да поштују прописе. Јер казне су веома високе, у зависности од прекршаја и више стотина евра, уз одузимање возачке дозволе на лицу места. У неким земљама уведен је и систем негативних поена који се уписују у возачку дозволу. Полиција одмах зна с ким има посла, а после испуњења "квоте" следује поновно полагање возачког испита. На крају, ни наши судови нису "безгрешни". За кривична дела тешког угрожавања безбедности саобраћаја, са људским жртвама, казне су, пракса показује, непримерено ниске.

Као да је на балканским просторима људски живот најмање вредан. А док је то тако, возићемо и даље друмовима смрти.