Рађање нове звезде

Роном плови шарена паткица, у паткици је трубица, на леђима јој 30 свећица. Илустратор плаката Бруно Тери је овог пута баш био инспирисан… Овај јун у Изеру памтиће се по олујама и џемперима, па ипак је лето решило да стигне у последњи час да, како доликује, прославимо јубилеј највећег европског џез фестивала под отвореним небом. После врелог дана радује нас залазак сунца иза винограда, последњи зраци се преламају изнад сцене. На сцени уснули клавир чека свог мађионичара да га разбуди, распева. У публици увек исто нестрпљење, жамор који ће утихнути када представа почне.

Уметнички директор Жан-Пол Бутеље је сваке вечери изнова поносан и срећан. Како и не би: са пет дана фестивал „Jazz a Vienne” раширио се на петнаест, посетилаца је шест пута више него пре тридесет година, списак оних који су наступали представља истински „ко је ко” у савременом џезу и сродној музици… Свако ново издање је прилика да неке великане чујемо поново, а и да нови клинци, тек стасали за велике сцене, упишу своја имена у златни низ.

Бред Мелдау је поново пред француском публиком – Антички театар је место сусрета старих љубавника. У камену овог здања уписана су четири биса његовог трија 2001, тријумф Мелдау-Метини квартета 2007… А сада је коначно дошао сам, мајица са турнеје састава Grateful Dead из 1987. године одсликава став, знамо да ће опет својим прстима спајати неспојиво. Са једне (рок) стране су Massive Attack („Teardrop”), Nirvana („Smells Like Teen Spirit”) и Џеф Бакли („Dream Brother”), са друге (џез) Харолд Ален („Get Happy”), Боби Тимонс („This Here”), Роџерс и Хамерстин („Мy Favorite Things”). Пијаниста лако прожима два света. Моћ његове алхемије најбоље озвучава стандард „I’m Old Fashioned”, Џерома Керна, који ће се спонтано претопити у заборављену баладу „Martha” Тома Вејтса као да их не раздваја неколико деценија музичке историје! На другом нивоу је сусрет таме и светла, горког и слатког, као што каже наслов песме састава Верве („Bitter Sweet Symphony”), којом је отворио концерт. Буре staccato акорда једне руке надмећу се са нежним мелодијама друге. Иза овог вјенског сунца отићи ће са нежним тоновима „Things Behind The Sun” Ника Дрејка. Врели ваздух кључа у ерупцији страсти.

Немогуће је речима описати музику коју данас ствара Вејн Шортер. Први такт је увек позив на авантуру изван сваког света и времена, у којој није више битно да ли су основе у џезу или у класици, колико ко у саставу свира, и колико путовање траје. Ако се препустите и пустите да вас опчини, сваки секунд ће бити магичан, а по буђењу ћете се тешко чега сећати. Ради се о следећем: када је пре десетак година окупио овај квартет, бирао је музичаре из пантеона данашњег џеза, који ће бити способни да са њим заједно пролазе исту авантуру из вечери у вече, увек као да им је први пут, и сваки пут другачије узбудљиво. Током шездесет минута у континуитету (теме: „Zero Gravity”, „Lotus” и „Myrrh”), Брајан Блејд (бубњеви), Џон Патитучи (контрабас) и Данило Перез (клавир) плету мрежу звукова, чудних ритмова, тонова и акорда око хероја између њих. Стари вук их ослушкује, па се огласи некад и само једним урликом сопрана – боја коју јако добро познајемо – или тенорским пасажом, или звиждуће у микрофон. Као да их води даље и дубље у свет о коме ни они ни ми не знамо баш ништа. Да ли је то некоме битно? На бис добили смо познате „Adventures Aboard The Golden Mean” и „Joy Rider”, те стари сонг из филма Фреда Астера „I Go My Way By Myself”: џез некад беше игра, препустимо јој се.

(/slika2)Следеће вечери присуствујемо правој „породичној завери”. На сцени је најпре Чајна Мозис, кћи Ди Ди Бриџвотер из (другог) брака са редитељем Гилбертом Мозисом. Први утисак је нестваран – као да гледамо њену мајку пре двадесетак година! Исти стас, покрети, осмех. Чајна живи у Француској, где је већ стекла солидну популарност као поп певачица и водитељ локалног МТВ-а. Да ли се на џез искорак одлучила да би се наслонила на мамину славу?

Први тактови блуза „Fine Fine Daddy” развејаће све сумње: присуствујемо рађању нове џез звезде. Искрено – њен глас нема мајчину раскош, нити распон, џез манир тек треба да научи, као и шта да ради са собом док музичари око ње солирају. Али, Чајна поседује страховит сензибилитет, идеалан баш за музику којом улази у овај свет – блуз. Представља нам нумере са албума „This One’s For Dinah”, посвећеног краљици блуза Дајни Вошингтон: „Cry Me A River”, „Dinah Blues”, „Resolution Blues”… сваки минут све дубље и дубље у црну земљу Дајнине Алабаме, или у задимљене подруме Дајниног Чикага. А онда… Мама се пење на сцену са малтезером у рукама, размењују сузе радости и поноса.

Загрљај, па одбројавање пијанисте Рафаела Лемонијеа и креће – „Stormy Monday Blues”! У размени стихова чујемо мајку која учи своју кћер, и њу која јој показује колико је сазрела. Прелазе у „Everyday I Have The Blues”, још једна химна за нове овације, још који такт за колективну радост, за дуго памћење.

Била је то изненађујућа кулминација вечери. Када је после пола сата на сцену изашла Ди Ди Бриџвотер, у ушима је још одзвањао претходни бис. Њени музичари су звучали изврсно, саксофониста и флаутиста Крег Хенди одсвирао је неколико феноменалних соло деоница, као и пијаниста Едсел Гомез, заслужан и за оригиналне аранжмане тема из репертоара Били Холидеј. И Ди Ди је одлично певала, да се разумемо, али њен став напросто није одговарао ономе што би се очекивало од посвете певачици чији је живот био тако сурово трагичан. Тамо где бисмо очекивали да чујемо бол „Lady Sings The Blues” или „Loverman”, певачица је јасно од тога бежала. Најближе очекиваном допрла је са „Don’t Explain”, али је њену интерпретацију тада тотално засенио звук Хендијеве флауте. До краја наступа показала је све оно због чега је ценимо – сјајан скет, прецизно владање различитим регистрима, моћан глас, као и врхунске забављачке способности. Али коме је до забаве кад се сети судбине Елеоноре Феган? Промашена тема, записала би своју примедбу професорка српског…

Одлазимо на Jazz Mix, под шатором на обали Роне. Ту се забава очекује и зато нам је несебично нуди трио пијанисте Џејсона Линднера. Фанки и соул срећу индијске, арапске и колумбијске ритмове, уз егзотичне боје госта Едмара Кастанеде (електрична харфа). Њујорк у пуном сјају својих различитости. Журка траје до јутра: на сцени и изван ње. Пристижу музичари из састава „Есперанце Сполдинг”, славимо рођендан њеног пијанисте Леа Ђеновезеа. Реза Акбарали, уредник овог програма, негде проналази флашу шампањца. Ускоро ће сванути изнад Роне…