Природа у коферу, уместо у срцу

„Поремећај недостатка природе“ није нека званично регистрована бољка, већ термин који је амерички писац и новинар Ричард Лоув давно сковао када му је један тинејџер рекао да више воли да се игра у кући него напољу „јер су унутра прикључци за струју“. У америчким књижарама појавило се ново проширено издање његовог бестселера „Последње дете у шуми“, који је пре пет година подстакао акције од Канаде до Кеније да се малишани истерају из куће и повежу са природом.

Деца су некада имала своју ливаду, дрво и јазбину. Данас имају телевизоре, компјутере, ајфоне...

„За ову генерацију природа је више апстракција него реалност. Данас клинци могу да вам испричају све о Амазонској прашуми, али не и када су последњи пут отишли у шуму. Природа је нешто што гледају са дистанце, што конзумирају“, прича Лоув за „Гардијан“.

Много је разлога зашто се деца отуђују од природе. Осим зависности од компјутера и телевизора, преоптерећени су школама спорта и језика, а у кућу их гурају и родитељи обрвани страхом од саобраћаја, странаца, повреда.

„Зидове ка природи несвесно граде родитељи, наставници, па чак и борци за заштиту животне средине. Држимо децу унутра да бисмо је заштитили од стварне, али врло често и од умишљене опасности, регулишемо како ће се и када играти, да не газе траву, да не дирају нежно цвеће“, истиче Лоув.

Гојазност је само једна и врло очигледна последица, али све је више научних доказа да време проведено у свету природе има благотворан утицај не само на физичко здравље.

„Деца могу лепо да одрасту и без природе, али са њом боље уче, креативнија су и она уопште благотворно делује на психичко здравље“, каже Лоув за „Гардијан“. Искуство многих наставника са којима је разговарао показује да деца проблематична у учионици у природи доживљају преображај и постају лидери.

Родитељи презаштићују децу зато што ни сами више не живе у контакту са природом, каже др Невена Чаловска-Херцог, психијатар и породични психотерапеут.

„Ми јесмо део природе и то заборављамо, а кажемо да смо метеоропате. И те како реагујемо на природу. Познато је да деца оболела од аутизма и хиперактивног поремећаја са поремећајем пажње, као и стари људи, веома лепо реагују на боравак у природи“, истиче др Чаловска-Херцог.

Бројни телевизијски програми покушавају да нам приближе природу, али то је ипак, каже она, виртуелни свет, јер су медији ограничени на чуло слуха и чуло вида, а ми природу осећамо свим својим чулима.

Њена препорука родитељима је да заједно са децом иду на годишњи одмор и да викенде користе за боравак у природи. „Родитељи треба да се више информишу да би се мање плашили. Потребан је опрез, а не страх“, поручује др Чаловска-Херцог.

Ко није склон новинама и истраживању може да ужива и у парку, али је и то битно, јер човек се знатно одмори кад је у природном окружењу. Боравак у природи подстиче истраживачки дух и машту. То учитељице знају и на том се заснива идеја рекреативне наставе. Друга је прича што се она временом деформисала, објашњава наша саговорница.

Ричард Лоув каже да је довољно да породице са ранчевима крену пет километара од куће и наћи ће „блиску природу“, колико год да је уређена.

Шта ће се догодити ако одгајимо генерацију која не мари за природу? Еколози ће у будућности носити природу у коферу, али не у срцу, упозорава Лоув. „Уместо да негујемо везу са природом, ми деци преносимо једну врсту екофобије. Затрпавамо их сценаријима катастрофе“, тврди он.

Лоувова књига умногоме је допринела развоју покрета „Нека ниједно дете не остане у кући“. Основана је и мрежа Деца и природа. Јун је у Америци био „месец изласка из куће“, а председник Обама и сви амерички гувернери нагласили су благотворност боравка на отвореном и за младе и за старе.

Ј. Каваја