Ева очувала адама

Ева је за бригу о адаму покупила комплименте свих пријатељица и комшиница, али и незнанаца који тутње Гостиварском улицом на Вождовцу не мислећи да се заустављају у непознатом крају и изазивају незгодне куце чуваркуће. Испред броја 51а, ипак, застане већина њих привучена загонетним мирисом  петунија и хибискуса, као и џиновском приликом необичне биљке  по имену – адам. Двометраш је понос целог дворишта са свих својих пет листова, а најразвијенији је дугачак метар и широк 70 центиметара. Нешто је посебно чак и за најупућеније узгајиваче и познаваоце ретких врста биљака, а његова власница Ева Илић је посвећеник одмалена. 

– Љубав према цвећу наследила сам од мајке, а пренела сам је на мужа. Одувек сам волела вртове, а пре неколико година моја тераса је, захваљујући саксијама са цвећем, проглашена најлепшом на Вождовцу. Адама узгајам седам година и нигде, ни на мору, нисам видела већег. Показујући на њега, познаници су ме често питали откуд ми дрво банане – објашњава Ева.

Своје пензионерске дане Ева проводи са супругом Радетом који у породичној хортикултури има признату и препознату улогу. Редовно доноси земљу из Бањичке шуме, премешта саксије и с радошћу посматра супругу која обавља главни део посла.

Адамове сузе

– Стално мењам земљу, окопавам, прскам течно ђубриво и додајем песак. Томе дневно посветим сат-два. Ижџигљали адам не захтева превише труда, само не подноси жеђ. Стално га заливам и ујутру на његовим листовима редовно налазим сузе. Пун је воде – каже Ева.

Како би била на корак испред других, примењивала је и она правила која се не налазе у приручницима за узгајање цвећа. Тако се уверила да пелцер заиста неће да се прими ако је узет од намћора или од људи који немају деце. Тек распукли цветови, млада розе боја или необична мешавина нијанси, која се добија још само на сликарским платнима, неколико пута су преварили Еву да кришом откине део цвета и понесе га кући.

– Газдарица није хтела да ми да пелцер и шта сам друго могла него да га украдем. Тако сам смотуљак тутнула у ташну и отишла кући. Јалов посао. Није хтео да се прими. Макар сам потврдила приче да се никад не прима украдени пелцер – додаје.

Слогом напајају живот

Брачни пар Илић је пронашао мир у скрајнутој вождовачкој улици, у дворишту украшеном брезама и палмама, у кући чије степениште оплемењује више од сто саксија. Адам им је, за сада, донео највише признања, мада имају још адута. За свој ружичњак на Авали тврде да изгледа тако, као да су преко њега посуте кантице са разним бојама. Раде и данас изненади супругу ружом са плаца. Дневне ритуале почињу шетњом са једанаестогодишњим сибирским хаскијем Рикијем. Будући да се каже да је седам псећих година као једна човечија, Раде се шали да су он и Рики вршњаци.

– Газдарица га трпи, јер јој никад није изровао земљу, нити покидао њене чуваркуће, филадендроне и остале биљке. Мени је много значио, јер сам, шетајући га, и сам почео да се крећем, пешачим, а то ми је помогло да снизим висок крвни притисак. Наравно, свако од нас се наљути, па тако и Рики. Једног дана сам му сипао свежу воду у зделицу, а Ева ме је прекорила. Каже, како псету одмах принесем воду, а њој никад не донесем кад ми потражи и не залијем наше зелено чудо библијског имена. Кад је то чуо Рики, демонстративно је устао и отишао иза куће. Тамо смо га затекли како пркосно пије топлу, устајалу воду. Ваљда је хтео да нам стави до знања како не смемо да га љутимо и како се свет не врти око адама – објашњава породичну слогу Раде Илић.