Ритопек плови ка Дунаву

Можда и није пука легенда, али у Ритопеку тврде да најлепше трешње на свету рађају баш ту, на падини изнад Дунава која и данас стражари над древном културом Винче, чији су трагови расути уз обале моћне реке.

Трешње су и ове године богато родиле, али их је натопила и распукла киша. На тој падини, на којој је прва кућа, као срце једне уметничке колоније, направљена пре педесетак година, трешње су струлиле јер до њих није могло да се дође – због клизишта.

Прорадило је зимус, после отапања великог снега. Покренута земљана бујица је развалила јавни пут и 50 кућа одсекла од света. У земљи Србији се углавном зна где сила природе проради, али је ово клизиште у Ритопеку, изгледа, заборављено од свих, у шта смо се и сами уверили ових дана.

И после пола године, на само петнаестак километара од центра Београда, поменути јавни пут који је клизнуо ка Дунаву није саниран. Клизиште је срушило две куће и одсекло преосталих педесетак, али се нико од надлежних још није огласио, а овдашњи житељи не знају када ће и како њихов проблем бити решен.

Пре десетак дана, „Политика” је објавила опсежан текст о комуналном хаосу у општини Гроцка, па се питамо да ли је ово чему смо сведоци само додатна коцкица тог невеселог мозаика.

Више је него непријатан доживљај кад испод ногу чујете крцкање бетона и осећате неки потмули хук из тла, што вас нагони на помисао да шут, измешан са земљом, наставља да споро, али сигурно, плови ка Дунаву.

Ломатамо се преко гомиле шута и делова две срушене, тонуће куће, да дођемо до Милорада Милета Бимбашића, чија је кућа страдала и постала неусловна за становање.

„На почетку су били људи из општине Гроцка и града, био је и Студио Б, онда и РТС, али – ништа!”, чули смо претходно огорчене житеље овог дела главног града, а сада нас интересује шта ће нам рећи Бимбашић, чија руинирана кућица може сваки час да отклиза низ падину.

„Било је речи да ће радови на санацији клизишта почети у априлу, али се од тада нико није појавио. У општини нас упућују на град, а у граду су сви заузети када објаснимо разлоге обраћања. Жена и ја смо без посла, немамо где другде да живимо, а санирање пута и објеката не може да се обави голим рукама”, објашњава нам Бимабшић, док упире поглед у небо, стрепећи да не крене нова, обилна киша, што ће вероватно значити наставак пловидбе њихове куће низбрдицом.

Чули смо да се надлежни кризни штабови, секретаријати и дирекције препуцавају, мада је јасно да би размере штете биле свакако мање да су благовремено побијени шипови, како су то предлагали стручњаци из ЦИП-а, кажу нам саговорници, неспремни да их именујемо.

Пошто се надлежни нису договорили, клизиште наставља да оргија и сада угрожава опстанак целог насеља.

Људи су уверени да је проблем решив, али да одлуку о радовима у фиоци држи неко важан, помињу овога и онога, али из неких њима знаних разлога најчешће помињу градског архитекту.

Притиснути мукама и сумњама већ пола године, развијају разне теорије. Једна од њих гласи да одлагање санације клизишта некоме одговара јер се умањује вредност овдашњих плацева и објеката, које ће купити неки крупни инвеститор да би ту зидао куле и градове.

Као у оном вицу: „Повољно продајем кућу на клизишту, мало је прешла!”

Говорка се да је све то због детаљног и регулаторног плана, као и због планиране локације прилазних путева за будући мост на Дунаву код Винче, који ће бити део саобраћајног прстена око Београда.

Ако се покаже да су теорије наших саговорника тачне, у догледно време на падинама Ритопека вероватно више неће расти најбоље трешње на свету.

Слободан Кљакић