Ritopek plovi ka Dunavu

Možda i nije puka legenda, ali u Ritopeku tvrde da najlepše trešnje na svetu rađaju baš tu, na padini iznad Dunava koja i danas stražari nad drevnom kulturom Vinče, čiji su tragovi rasuti uz obale moćne reke.

Trešnje su i ove godine bogato rodile, ali ih je natopila i raspukla kiša. Na toj padini, na kojoj je prva kuća, kao srce jedne umetničke kolonije, napravljena pre pedesetak godina, trešnje su strulile jer do njih nije moglo da se dođe – zbog klizišta.

Proradilo je zimus, posle otapanja velikog snega. Pokrenuta zemljana bujica je razvalila javni put i 50 kuća odsekla od sveta. U zemlji Srbiji se uglavnom zna gde sila prirode proradi, ali je ovo klizište u Ritopeku, izgleda, zaboravljeno od svih, u šta smo se i sami uverili ovih dana.

I posle pola godine, na samo petnaestak kilometara od centra Beograda, pomenuti javni put koji je kliznuo ka Dunavu nije saniran. Klizište je srušilo dve kuće i odseklo preostalih pedesetak, ali se niko od nadležnih još nije oglasio, a ovdašnji žitelji ne znaju kada će i kako njihov problem biti rešen.

Pre desetak dana, „Politika” je objavila opsežan tekst o komunalnom haosu u opštini Grocka, pa se pitamo da li je ovo čemu smo svedoci samo dodatna kockica tog neveselog mozaika.

Više je nego neprijatan doživljaj kad ispod nogu čujete krckanje betona i osećate neki potmuli huk iz tla, što vas nagoni na pomisao da šut, izmešan sa zemljom, nastavlja da sporo, ali sigurno, plovi ka Dunavu.

Lomatamo se preko gomile šuta i delova dve srušene, tonuće kuće, da dođemo do Milorada Mileta Bimbašića, čija je kuća stradala i postala neuslovna za stanovanje.

„Na početku su bili ljudi iz opštine Grocka i grada, bio je i Studio B, onda i RTS, ali – ništa!”, čuli smo prethodno ogorčene žitelje ovog dela glavnog grada, a sada nas interesuje šta će nam reći Bimbašić, čija ruinirana kućica može svaki čas da otkliza niz padinu.

„Bilo je reči da će radovi na sanaciji klizišta početi u aprilu, ali se od tada niko nije pojavio. U opštini nas upućuju na grad, a u gradu su svi zauzeti kada objasnimo razloge obraćanja. Žena i ja smo bez posla, nemamo gde drugde da živimo, a saniranje puta i objekata ne može da se obavi golim rukama”, objašnjava nam Bimabšić, dok upire pogled u nebo, strepeći da ne krene nova, obilna kiša, što će verovatno značiti nastavak plovidbe njihove kuće nizbrdicom.

Čuli smo da se nadležni krizni štabovi, sekretarijati i direkcije prepucavaju, mada je jasno da bi razmere štete bile svakako manje da su blagovremeno pobijeni šipovi, kako su to predlagali stručnjaci iz CIP-a, kažu nam sagovornici, nespremni da ih imenujemo.

Pošto se nadležni nisu dogovorili, klizište nastavlja da orgija i sada ugrožava opstanak celog naselja.

Ljudi su uvereni da je problem rešiv, ali da odluku o radovima u fioci drži neko važan, pominju ovoga i onoga, ali iz nekih njima znanih razloga najčešće pominju gradskog arhitektu.

Pritisnuti mukama i sumnjama već pola godine, razvijaju razne teorije. Jedna od njih glasi da odlaganje sanacije klizišta nekome odgovara jer se umanjuje vrednost ovdašnjih placeva i objekata, koje će kupiti neki krupni investitor da bi tu zidao kule i gradove.

Kao u onom vicu: „Povoljno prodajem kuću na klizištu, malo je prešla!”

Govorka se da je sve to zbog detaljnog i regulatornog plana, kao i zbog planirane lokacije prilaznih puteva za budući most na Dunavu kod Vinče, koji će biti deo saobraćajnog prstena oko Beograda.

Ako se pokaže da su teorije naših sagovornika tačne, u dogledno vreme na padinama Ritopeka verovatno više neće rasti najbolje trešnje na svetu.

Slobodan Kljakić