Важно је не бити престрашен

Осећај је диван! Тако ми је устрептало срце. Јаки утисци детињства ми се увек врате када дођем у Београд јер сам прва четири разреда основне школе учила овде. Сплит, Загреб и Београд су моји градови.

Дирљиво, са дубоким емоцијама и сузом у оку, хрватска глумица Власта Кнезовић коментарисала је свој поновни долазак у Београд, после две деценије паузе. Последњи пут гостовала је код нас давне 1989. године када је била члан жирија Фестивала монодраме и пантомиме у Земуну. Овога пута у Земуну је боравила са својом представом „Цицибела” коју је извела у званичној селекцији 35. по реду поменутог позоришног скупа. Власта Кнезовић освојила нас је својом једноставношћу и искреношћу. „Цицибела” је њена пета монодрама коју је урадила поводом обележавања 40 година глумачког рада драматизујући текстове Миљенка Смоје.

– Бескрајно сам срећна што су неки ужаси у главама прошли и што се враћамо у лепу нормалу људских односа. А прави људи су свуда исти! То никада није ствар поднебља. Да ли је у питању Македонија или Норвешка, Србија или Хрватска, потпуно је свеједно. Препозна се душа, око! Најстрашније је то што је мали човек увек добар. Он се промени и постаје лош када њиме манипулишу они одозго, они лоши. Народ је оно што је најлепше и најбоље. Ја сам то увек знала. Зато сам се увек и свуда осећала добро, а поготово сада када сам овде дошла – каже наша саговорница.

Власта Кнезовић је глумица Драмског казалишта „Гавела” у Загребу. Током богате каријере остварила је велики број улога за које је добила бројне награде. Играла је у остварењима „Рад на одређено време”, Просјаци и синови”, „Вело мисто”, „Тале”...

– Да будем искрена, имам јако мало информација и о збивањима у Хрватској. У последње време, иако сам још увек члан позоришта „Гавела”, као да сам се заситила рада, сада сам направила монодраму „Цицибела” јер ми је тешко да комуницирам и са колегама и са људима. Заситила сам се чак и глуме. Све више се окрећем сликарству. Када дођеш у неке године, када препознаш неке ствари – неискреност, криве односе и релације – почнеш да се повлачиш. Театар и глума ме много не интересују, јер превише глуме има око нас. Засићена сам од играња, изигравања, манипулисања и тога да стално морам да тактизирам у животу. Уморила сам се од тога. Једноставно хоћу праве људе, праву природу. Хоћу сликарство, уметност где могу да се осамим. Зато сам направила „Цицибелу” где одговарам сама себи и говорим о ономе што ме интересује – објашњава Власта Кнезовић и додаје:

–„Цицибела” је настала због данашњег времена које је на овим нашим просторима свуда исто. Где се мали човек свуда осећа као Цицибела. Драматизовала сам, заправо, текстове Миљенка Смоје у част његовог живота са тета-Лепом која је срећом још жива.

С обзиром на то да се у последње време Власта Кнезовић окренула сликарству, питали смо је колико топлина сликарске боје утиче на позоришне емоције?

– Сликарство ми је лек од превелике количине информација, од кривих односа, чудних лажи које сусрећемо у животу... То је моје бежање у осаму где скупљам енергију. Кажу да су моји акварели добри, али су моје слике у уљу до сада углавном биле у плавим тоновима. На сцени сам редовно глумила жестоко, са пуно емоција, што је другачије од те плаве боје. У плавој боји проналазим мир, нежност и лек. Све оно што ми треба. То је она „боквица за душу”, како каже Пера Зубац. Одлучила сам да за годину дана направим театарску изложбу која ће бити експресивна, са јаким бојама, као што сам глумила, рецимо, краљицу Маргарету у Шекспировом „Ричарду Трећем” – каже уметница. То ми је план.

Власта Кнезовић је од ретких глумица која се проналази у форми монодраме. У једном тренутку хтела је да остави глуму, али се појавила монодрама „Камбек”, затим је Бранислав Глумац за њу написао монодраму „Језичина”... Окретала се монодрами када би осетила, како каже, да је површна, да олако схвата посао.

– Враћала бих се монодрами да чујем и препознам себе. Када сте у групи, када радите велики комад, онда је једноставније, јер увек и неко други преузима део терета. У монодрами можете да се преиспитате: колико можете и где сте стварно у том послу. Монодрама је и сјајна прилика да проговорите о ономе што желите, а што вам неко други није понудио. Глума, ни било која уметност, ипак, није вредна живљења. Живот је један, и треба га сваки дан изнова живети са љубављу, радошћу и срећом. Уметност је важна као подстрек да живимо, али више од уметности је важна лепота живота. Али, тешко је данас препознати живот. Зато сам направила „Цицибелу” која каже: „Цео град је болестан. Не видиш на улици насмејаног човека. Сви ходају около мрачни, престрашени. Важно је не бити престрашен, а све више смо слаби и престрашени” – закључује Власта Кнезовић.

Б. Требјешанин