Двогодишњица

Последњих неколико месеци нисам се на овим страницама много бавио „ужим“, политичко-аналитичарским послом. С једне стране, било је објективно много важнијих тема – обновљена дебата о НАТО-у, усвајање катастрофалне сребреничке декларације и нова, неповољна реалност на нашем „европском путу“. А за то време, на партијско-политичком плану, само вечно врћење истог, политичка жабокречина, ту и тамо мало испресецана полуконтролисаним аферама са одређеним роком трајања.

Странке владајуће коалиције, уз повремене чарке и тешкоће, рутински одрађују свој мандат. Напредњаци на локалним изборима бележе добре резултате, али после тријумфа на Вождовцу ретко где више долазе у прилику да формирају власт. Радикали су у дубокој кризи која све више мирише на распад, а ДСС талац своје, наводне, принципијелности, као и догме о вођиној непогрешивости. А ЛДП, парадоксално, врло слично као ДСС. Мање-више, све познато, препознатљиво и монотоно.

Но, сада се ситуација полако мења и, не само због актуелне двогодишњице владе, ваља озбиљно обратити пажњу на збивања на домаћој политичкој сцени.

Мислим да би већина у влади највише волела да овог јубилеја нема, тј. да не морају да се суочавају са, по њих, прилично непријатним свођењем биланса на, ево, већ половини свог пуног мандата. И у другој години влада је била прилично успешна само у изналажењу оправдања зашто је велика већина њених обећања неиспуњена и зашто ће, по свему судећи, таква до краја и остати. Убрзане евроинтеграције, пораст стандарда, пензија и плата, путеви, радна места и „хиљаду евра од акција“ остали су само санак пусти и посластица за опозиционе политичаре и новинаре. Међу ретким светлим тачкама у владином двогодишњем билансу издваја се, чини се, само озбиљан почетак борбе против организованог криминала, као и агилна, мада помало конфузна спољнополитичка активност министра Јеремића. Али и ту, и на једном и на другом фронту, у наредним месецима тек предстоје највећа искушења.

Најоштрији и највећи критичар владе данас је свакако ДСС. Но, на њихову жалост, када ДСС, пре свега кроз уста Ненада Поповића и његовог економског тима, повремено врло ефектно критикује владу и када те критике некако уопште стигну до ушију грађана преокупираних догађајима на „Фарми“ и светском првенству, корист од тога на крају опет имају само напредњаци. Кључне грешке су, по обичају, ту направљене много раније и сада је тешко повући неки спасоносан потез. Коштуница напросто није имао јасну идеју нити план како да реагује на појаву напредњака и њихову медијско-политичку експанзију. Па их тако није нити на време напао, нити покушао да интегрише у своје политичко окриље. Врло је могуће да у томе не би било успеха – али би барем имао алиби и не би имао шта себи да пребацује. Овако је иницијатива трајно прешла на страну Николића, који Коштуницу наизменице мало позива на сарадњу, а мало прозива због „нејасне“ и недовољно проевропске политике.

С друге стране, СНС је машина створена да би побеђивала. Идеологије и принципијелности ту има мало, или нимало. Све је изаткано око Николићевог домаћинског имиџа и Вучићеве организационе способности. Али, пре свега, око претпоставке да избори „само што нису“ и да ће након њих Тома, Вучић и другови коначно и неопозиво да заседну на власт која им је, из различитих разлога, непрестано измицала. Зато се напредњацима стално привиђају избори и зато су их „са сигурношћу“ предвиђали за „март 2009“, па „април 2010“, а сада „пролеће наредне године“.

Ако су после прве године Млађан Динкић и Г17 плус били највећи губитници унутар владајуће коалиције, друга година владе је увелико протекла у знаку њиховог политичког васкрснућа. У првој години Г17 се буквално вукао по прашини, како у погледу рејтинга, тако и политичког утицаја. ДС их је маргинализовао, социјалисти претекли по утицају у влади и политичком животу, медији развлачили због ,,Фијата“ и бесплатних акција и навелико се калкулисало да је само питање дана када ће бити избачени из владе.

Али у тим околностима Динкић је показао способност коју му морају признати чак и највећи критичари. Вешто је одглумио „лудило“ и спремност да, без обзира на последице, „иде до краја“. И противници са слабијом „петљом“ или напросто мањим улогом редовно су се, пре или касније, повлачили. Е, сад, ако је тако било у време када су његове политичке акције вределе мало, можемо само претпоставити како ствар стоји сада, када је уз помоћ „Уније региона“ пронашао нову формулу за политичко преживљавање и када је на серији локалних избора показао да, најблаже речено, и на правим изборима има чему да се нада.

И управо тај и такав Динкић могао би бити један од главних напредњачких адута. И то у сваком смислу. Хоћу рећи, ако овој влади уопште неко прекрати мандат, то ће – разуме се, „уз малу помоћ пријатеља“ – поново бити Млађан Динкић.