Dvogodišnjica

Poslednjih nekoliko meseci nisam se na ovim stranicama mnogo bavio „užim“, političko-analitičarskim poslom. S jedne strane, bilo je objektivno mnogo važnijih tema – obnovljena debata o NATO-u, usvajanje katastrofalne srebreničke deklaracije i nova, nepovoljna realnost na našem „evropskom putu“. A za to vreme, na partijsko-političkom planu, samo večno vrćenje istog, politička žabokrečina, tu i tamo malo ispresecana polukontrolisanim aferama sa određenim rokom trajanja.

Stranke vladajuće koalicije, uz povremene čarke i teškoće, rutinski odrađuju svoj mandat. Naprednjaci na lokalnim izborima beleže dobre rezultate, ali posle trijumfa na Voždovcu retko gde više dolaze u priliku da formiraju vlast. Radikali su u dubokoj krizi koja sve više miriše na raspad, a DSS talac svoje, navodne, principijelnosti, kao i dogme o vođinoj nepogrešivosti. A LDP, paradoksalno, vrlo slično kao DSS. Manje-više, sve poznato, prepoznatljivo i monotono.

No, sada se situacija polako menja i, ne samo zbog aktuelne dvogodišnjice vlade, valja ozbiljno obratiti pažnju na zbivanja na domaćoj političkoj sceni.

Mislim da bi većina u vladi najviše volela da ovog jubileja nema, tj. da ne moraju da se suočavaju sa, po njih, prilično neprijatnim svođenjem bilansa na, evo, već polovini svog punog mandata. I u drugoj godini vlada je bila prilično uspešna samo u iznalaženju opravdanja zašto je velika većina njenih obećanja neispunjena i zašto će, po svemu sudeći, takva do kraja i ostati. Ubrzane evrointegracije, porast standarda, penzija i plata, putevi, radna mesta i „hiljadu evra od akcija“ ostali su samo sanak pusti i poslastica za opozicione političare i novinare. Među retkim svetlim tačkama u vladinom dvogodišnjem bilansu izdvaja se, čini se, samo ozbiljan početak borbe protiv organizovanog kriminala, kao i agilna, mada pomalo konfuzna spoljnopolitička aktivnost ministra Jeremića. Ali i tu, i na jednom i na drugom frontu, u narednim mesecima tek predstoje najveća iskušenja.

Najoštriji i najveći kritičar vlade danas je svakako DSS. No, na njihovu žalost, kada DSS, pre svega kroz usta Nenada Popovića i njegovog ekonomskog tima, povremeno vrlo efektno kritikuje vladu i kada te kritike nekako uopšte stignu do ušiju građana preokupiranih događajima na „Farmi“ i svetskom prvenstvu, korist od toga na kraju opet imaju samo naprednjaci. Ključne greške su, po običaju, tu napravljene mnogo ranije i sada je teško povući neki spasonosan potez. Koštunica naprosto nije imao jasnu ideju niti plan kako da reaguje na pojavu naprednjaka i njihovu medijsko-političku ekspanziju. Pa ih tako nije niti na vreme napao, niti pokušao da integriše u svoje političko okrilje. Vrlo je moguće da u tome ne bi bilo uspeha – ali bi barem imao alibi i ne bi imao šta sebi da prebacuje. Ovako je inicijativa trajno prešla na stranu Nikolića, koji Koštunicu naizmenice malo poziva na saradnju, a malo proziva zbog „nejasne“ i nedovoljno proevropske politike.

S druge strane, SNS je mašina stvorena da bi pobeđivala. Ideologije i principijelnosti tu ima malo, ili nimalo. Sve je izatkano oko Nikolićevog domaćinskog imidža i Vučićeve organizacione sposobnosti. Ali, pre svega, oko pretpostavke da izbori „samo što nisu“ i da će nakon njih Toma, Vučić i drugovi konačno i neopozivo da zasednu na vlast koja im je, iz različitih razloga, neprestano izmicala. Zato se naprednjacima stalno priviđaju izbori i zato su ih „sa sigurnošću“ predviđali za „mart 2009“, pa „april 2010“, a sada „proleće naredne godine“.

Ako su posle prve godine Mlađan Dinkić i G17 plus bili najveći gubitnici unutar vladajuće koalicije, druga godina vlade je uveliko protekla u znaku njihovog političkog vaskrsnuća. U prvoj godini G17 se bukvalno vukao po prašini, kako u pogledu rejtinga, tako i političkog uticaja. DS ih je marginalizovao, socijalisti pretekli po uticaju u vladi i političkom životu, mediji razvlačili zbog ,,Fijata“ i besplatnih akcija i naveliko se kalkulisalo da je samo pitanje dana kada će biti izbačeni iz vlade.

Ali u tim okolnostima Dinkić je pokazao sposobnost koju mu moraju priznati čak i najveći kritičari. Vešto je odglumio „ludilo“ i spremnost da, bez obzira na posledice, „ide do kraja“. I protivnici sa slabijom „petljom“ ili naprosto manjim ulogom redovno su se, pre ili kasnije, povlačili. E, sad, ako je tako bilo u vreme kada su njegove političke akcije vredele malo, možemo samo pretpostaviti kako stvar stoji sada, kada je uz pomoć „Unije regiona“ pronašao novu formulu za političko preživljavanje i kada je na seriji lokalnih izbora pokazao da, najblaže rečeno, i na pravim izborima ima čemu da se nada.

I upravo taj i takav Dinkić mogao bi biti jedan od glavnih naprednjačkih aduta. I to u svakom smislu. Hoću reći, ako ovoj vladi uopšte neko prekrati mandat, to će – razume se, „uz malu pomoć prijatelja“ – ponovo biti Mlađan Dinkić.