Адвокат

Слободан Милошевић је жарко желео да победи Хашки трибунал. Никад није био ближе том циљу него када му је у јесен 2004. године судско веће одузело право да се сам брани, а онда и право да испитује сопствене сведоке. У Србији је остало недовољно познато да су водећи стручњаци међународног права у свету тада јавно устали у Милошевићеву одбрану, док су наши локални активисти за људска права за то време аплаудирали кршењу Милошевићевих права. Само неколико месеци касније трибунал је ове друге потпуно дезавуисао. Апелационо веће Милошевићу је вратило право да испитује сведоке, уз оцену да је одузимање тог права била "фундаментална правна грешка".

Бивши југословенски председник тако је извојевао своју најважнију битку против Хага. Један амерички професор поредио је Милошевићев процес са суђењем за паљевину Рајхстага, рекавши да је тај случај "показао колико је важно да се оптуженом омогући да напада легалност суда и суђења. Не само што је (оптужени) победио на намештеном нацистичком суду, него је после још постао Хитлеров ’немезис’".

Холандски и амерички експерти који су бранили Милошевићево право да сам себе брани, ако хоће и политичким говорима, нису били чланови комитета за његово ослобађање, нити његови симпатизери. Били су то угледни професори међународног права који су хтели да заштите углед своје професије, знајући да је једна установа поражена тек онда када је принуђена да крши сопствена правила.

Војислав Шешељ ће убрзо открити да се историја, кад је он у питању, неће поновити. Не постоји ниједна конвенција о људским правима, никакав вредан документ, који би штитио право Војислава Шешеља да судију назива "геноцидним Израелцем", а тужитељку проститутком. (Остали његови изрази нису за штампу.) Милошевић је терао хашке противнике у очај, али не вулгарностима и сексуалним инсинуацијама. Увреде којима Шешељ обасипа друге нису вид политичке борбе, нити се могу разумети као напад на легалност и правичност суда. Судска пракса широм света пуна је одлука којима се штити достојанство судова. Земље у којима постоји неки ред штите своје институције.

Најмање је, наравно, битно што нико на свету у Шешељу неће открити новог Георгија Димитрова. Суштина је у нечем другом: у томе што његов начин јавне комуникације, његово схватање политике у овом часу наносе далеко мању штету Карли дел Понте и Хашком трибуналу него Србији. Битно је то што ми у Србији не бранимо достојанство свог јавног простора и својих јавних институција. Шешељ је у Хагу, а Карла дел Понте нас ничим није задужила, па се многима код нас можда чини да нас се цела ствар и не тиче. Али, када српски радикали и Шешељеви симпатизери у нашим скупштинама говоре онако како се у туђим пивницама говорило тридесетих година прошлог века, сви смо ми на губитку.