Снови о фудбалу

Свако дете има своје снове које сања. Деца из ромских насеља сањају лепе куће, аутомобиле, живот са водом у кући... Садик машта да једнога дана постане фудбалер.

Каже у ромском насељу испод Панчевачког моста, у коме живи имају фудбалску екипу. Чини је више од педесетак дечака. Сви они воле да се играју лоптом, али Садик, за разлику од вршњака, мисли да му то није само занимација. Волео би да то буде његова будућност.

Ишао је у школу до петог разреда. Онда је стао. Ни макац. Долазећи у Свратиште схватио је да мора да промени мишљење о школи и да настави да учи. Хвали се да ће на јесен да упише вечерњу школу да би успео да заврши основну. А после, видеће шта ће даље. Има невољу што не зна добро да пише.

– Не могу ништа да радим без школе. Не може да се добије посао ако немаш диплому завршених осам разреда. А ја желим да имам плату. Зато хоћу да наставим у вечерњој, јер сам редовну прерастао. Није лако да читаш и пишеш на српском језику када у кући и насељу говоримо ромски. Ипак, трудићу се да савладам све препреке.

Каже да нема намеру да се ожени док не буде одрастао и имао посао, јер је важно имати пара како би и могао да нахрани породицу.

– Када бих постао фудбалер, био бих најсрећнији на свету – изговорио је ту жељу у једном даху, а онда уздахнуо, као да је то немогућа мисија.

Има четири брата и три сестре. Један од браће се оженио и одвоји. Њих осморо дели „кућу” од блокова коју чине две собице и ходник. Тесно је, али ретко када су сви у кући преко дана, а ноћу некако се стисну и преноће.

И он, попут многих ромских дечака ради, како то они кажу, „на брисаче”. Већ пет година је на истом месту, не мења локацију и има већ довољно искуства да брзо опере аутомобилска стакла.

– Возачи су различити. Има их нервозних, који се љуте што сам ту, вређају ме, кажу ми ружен речи... Не раде то само мени, већ свима који смо ту, јер никада нисам сам. Увек нас је неколико.

Да није принуђен да ради на улици сигурно је да не би то чинио, јер није имао други начин да заради новац. Чим је мало ојачао и стасао за рад на улици прихватили су га да буде перач шофершајбни. То је научио брзо, али се више не дешава да уради посао, а да не добије надокнаду, што му се догађало док је био млађи.

Ипак, да се не би догодило да неком опере стакла, а да не плати, он увек прво пита да ли да почне с прањем или не, па ако му возач потврдно одговори лати се посла...

Није сам одабрао да се роди у сиромаштву у коме протичу његово детињство и младост. Није ни једино, већ је само једно од многобројне ромске деце која живе и раде на улици да би зарадила новац. Тај новац им омогућава да бар за тренутак забораве на немаштину која је њихова стварност.

Садик зато и гласно размишља да је школа важна и да без знања нема ни шансе да се живи удобније. Када би постао фудбалер дао би све од себе да буде најбољи и да може да живи лепо и помаже онима који немају.

Снежана Прљевић

...............................................

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”