Snovi o fudbalu

Svako dete ima svoje snove koje sanja. Deca iz romskih naselja sanjaju lepe kuće, automobile, život sa vodom u kući... Sadik mašta da jednoga dana postane fudbaler.

Kaže u romskom naselju ispod Pančevačkog mosta, u kome živi imaju fudbalsku ekipu. Čini je više od pedesetak dečaka. Svi oni vole da se igraju loptom, ali Sadik, za razliku od vršnjaka, misli da mu to nije samo zanimacija. Voleo bi da to bude njegova budućnost.

Išao je u školu do petog razreda. Onda je stao. Ni makac. Dolazeći u Svratište shvatio je da mora da promeni mišljenje o školi i da nastavi da uči. Hvali se da će na jesen da upiše večernju školu da bi uspeo da završi osnovnu. A posle, videće šta će dalje. Ima nevolju što ne zna dobro da piše.

– Ne mogu ništa da radim bez škole. Ne može da se dobije posao ako nemaš diplomu završenih osam razreda. A ja želim da imam platu. Zato hoću da nastavim u večernjoj, jer sam redovnu prerastao. Nije lako da čitaš i pišeš na srpskom jeziku kada u kući i naselju govorimo romski. Ipak, trudiću se da savladam sve prepreke.

Kaže da nema nameru da se oženi dok ne bude odrastao i imao posao, jer je važno imati para kako bi i mogao da nahrani porodicu.

– Kada bih postao fudbaler, bio bih najsrećniji na svetu – izgovorio je tu želju u jednom dahu, a onda uzdahnuo, kao da je to nemoguća misija.

Ima četiri brata i tri sestre. Jedan od braće se oženio i odvoji. Njih osmoro deli „kuću” od blokova koju čine dve sobice i hodnik. Tesno je, ali retko kada su svi u kući preko dana, a noću nekako se stisnu i prenoće.

I on, poput mnogih romskih dečaka radi, kako to oni kažu, „na brisače”. Već pet godina je na istom mestu, ne menja lokaciju i ima već dovoljno iskustva da brzo opere automobilska stakla.

– Vozači su različiti. Ima ih nervoznih, koji se ljute što sam tu, vređaju me, kažu mi ružen reči... Ne rade to samo meni, već svima koji smo tu, jer nikada nisam sam. Uvek nas je nekoliko.

Da nije prinuđen da radi na ulici sigurno je da ne bi to činio, jer nije imao drugi način da zaradi novac. Čim je malo ojačao i stasao za rad na ulici prihvatili su ga da bude perač šoferšajbni. To je naučio brzo, ali se više ne dešava da uradi posao, a da ne dobije nadoknadu, što mu se događalo dok je bio mlađi.

Ipak, da se ne bi dogodilo da nekom opere stakla, a da ne plati, on uvek prvo pita da li da počne s pranjem ili ne, pa ako mu vozač potvrdno odgovori lati se posla...

Nije sam odabrao da se rodi u siromaštvu u kome protiču njegovo detinjstvo i mladost. Nije ni jedino, već je samo jedno od mnogobrojne romske dece koja žive i rade na ulici da bi zaradila novac. Taj novac im omogućava da bar za trenutak zaborave na nemaštinu koja je njihova stvarnost.

Sadik zato i glasno razmišlja da je škola važna i da bez znanja nema ni šanse da se živi udobnije. Kada bi postao fudbaler dao bi sve od sebe da bude najbolji i da može da živi lepo i pomaže onima koji nemaju.

Snežana Prljević

...............................................

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”