Шестогодишња председникова плата за „Сеобу Србаља”

Панчево – „Миливоје Николајевић, директор Галерије Матице српске, црвен од љутине, нервозно је напустио Панчево. Слика Паје Јовановића, позната „Сеоба Србаља“, коју је већ видео у својој галерији, није била у пртљажнику његових кола, иако је две недеље преговарао са панчевачким адвокатом Богољубом Батом Стојковићем.“ Овим речима почиње прича о томе како је у Панчеву, почетком седамдесетих година прошлог века, пронађена, а онда и откупљена најпознатија слика Паје Јовановића. Испричао ју је Витомир Сударски, тадашњи председник општине Панчево и непосредни актер збивања у вези са откупом слике, у недавно објављеној књижици „Скице загубљене повести“. У њој је више занимљивих прича о откупима дела значајних сликара и вајара током осме деценије прошлог века, али је свакако најатрактивнија она о куповини можда најпознатије слике у Срба.

Сударски први пут прича да је крајем 1970. у његов председнички кабинет дошао адвокат Стојковић, доневши сензационалну вест да је прва верзија „Сеобе Србаља“, она са овцама, која се патријарху Георгију Бранковићу није допала, у Панчеву, и да је он овлашћен од власника да је прода.

Причу о томе како је слика стигла у Панчево и ту била више од три деценије, а да се то није знало, чули смо пре више година од адвоката Стојковића који је тада добрано био превалио деведесету, али се сада први пут открива да је због слике дошло до озбиљног спора између председника панчевачке општине и познатог сликара и директора Галерије Матице српске Миливоја Николајевића, због којег се, тврди Сударски, Николајевић заклео да више у Панчево неће крочити. „Колико знам, одлуку је до смрти поштовао“, пише Сударски.

Слика је до Другог светског рата била у поседу Београђанина Павла Ручинског, ожењеног Панчевком Загорком Радојчић. Пред рат Павле и Загорка су емигрирали, а слику оставили Загоркиној сестри Марији из Панчева. Слика је све време била уролана, држана у металној футроли и сакривена. Тек крајем шездесетих година двадесетог века, адвокат Стојковић је од Ручинских добио написмено потврду да слику поклањају Марији Радојчић, те ју је ова могла продати.

Адвокат Стојковић се прво обратио Галерији Матице српске у Новом Саду, јер је на то био обавезан будући да се радило о јавном добру, али је адвокат о свему обавестио и председника општине Панчево. Овај, пак, решен да  „надигра“ Новосађане, препоручује адвокату да се слика похрани у сеф панчевачке полиције и тражи правни начин да купи слику за Панчево. Николајевић се са адвокатом пуне две недеље ценкао, све док обојица нису пристала на цену од двадесет милиона динара. Да би читаоцу било јасно колика је то сума била, Сударски то упоређује са својом платом председника општине. Каже, цена слике је уговорена на износ једнак шестогодишњој плати председника општине. Ако бисмо то пренели у пропорције које тренутно важе, било би то данас око седам милиона динара.

Директор Галерије Матице српске је, чувши за намере панчевачког лордмера, дошао на разговор. Сударски је рекао да се Панчево позива на право прече куповине и да ће платити суму која је договорена. Општини је већ за слику одобрен кредит Привредне банке Панчево. Сударски каже да га је Николајевић, збуњен и љут, оптужио за „провинцијске амбиције“, али је ипак најпознатија верзија „Сеобе Србаља“ Паје Јовановића почетком 1971. године доспела у панчевачки музеј. Сударски је свакако имао среће што господин какав је био Миливоје Николајевић није желео да случај политизује, иначе, тешко да би Панчевци успели у својој намери. Из Новог Сада би већ стигао „бефел“ да слика тамо оде.

После рестаурације у Народном музеју Србије, јер је због начина чувања била оштећена, слика је постала централни експонат сталне поставке музеја у Панчеву. Тренутно се не може видети јер је нова стална поставка у припреми.

Миодраг Шашић