АУТОНОМИЈА И ЗАВИСНОСТ

После јануарских избора – победници на све стране. Тешко је да се у овако малој држави нађе места за све њих. Славља су ваљда завршена и сада нас чека најтежи део посла: да се Срби сложе око власти. Ако се не сложе, онда нас чекају нове и још драстичније поделе и велика дефанзива демократских снага. Или бар оног блока који претендује на такву дефиницију.

Битка око расподеле "победничког плена" тек почиње. Траже се радна места за заслужне људе, оне који су већ једном били на врху и не желе ништа мање од тога. У сенци "харизматичних победника" и јаких страначких сујета, траже се скривене и осетљиве тачке могућих компромиса. Али, тешко је кренути путем сусретања, кад су се преговарачи већ укопали и ушанчили. Изгледа да Србија не може имати два премијера, изгледа да ће понуда бити на нивоу парадоксалне тврдоглавости: или наш, или ниједан.

Можда је пред тешким коалиционим спором у Србији и Косово пало у сенку. Већ помало наслућујемо, а понешто и знамо шта је то Ахтисари спремио. Да ли је то "више од аутономије а мање од независности", што беше чаробни предлог српских власти? Или ће нам езоповштина – коју смо месецима призивали, ипак бити средство да "лакше сваримо" неминовност. У предлогу је то одређено као "контролисана независност", мада ће се изгледа и Ахтисари и Контакт група радије клонити овог другог појма. Његово одсуство, како се може чути, иритира Приштину, његова, чак и овлашна употреба, јако љути Београд. И овде, као што се види, сви су дигли руке од било каквог компромиса. 

Било какво решење сугерише снажно и дугорочно присуство "међународне заједнице". То значи коришћење свих (политичких) средстава за контролисање кризе. Па и узорног контингента снага безбедности. Јер, опасност није ни из близа превладана. У Европској унији већ месецима се разрешава судња дилема: хоће ли "коначно решење" за Косово водити смиривању, или новом распиривању централне балканске болести.

Све је више оних који су склони песимизму. То жариште ионако не пружа никакве веселе перспективе и зато је један залудни западни дипломата рекао: "Шта год да урадимо, неће бити добро. Но, ипак, нешто морамо да урадимо, па како било!"

Све је, дакле, у опису посла. Србија је стрпљива и верује да ће дипломатски напори из прошле године бар нечему допринети. Можда само што дужем одлагању најгорег решења. Тешко се може разумети кидање српске територије, али наше судије и кадије мисле да смо се на то већ навикли. Од марта ће потећи девета година како српске војске и државе тамо нема. Од срца Србије остале су нам емоције и одлучност непристајања. Од наше моћи само су апели, принципи и дипломатска офанзива на располагању. Из поучне историје највише памтимо проклетства пораза, а сада нас мучи и јако осећање усамљености поводом најтеже трауме у новој српској историји.

Уздање у Русију више је ствар осећања него наде, много мање од реалне политичке вајде. Наши интереси у том односу биће у сенци интереса руске империје, која мора да изађе на крај са својом сепаратистичком епидемијом.

Србија има још времена за сусрет са решењем, ма какво оно било. Наша влада ће се изјаснити о предлогу, мада ће он за њу стићи у најгоре могуће време: кад она функционише само као оперативни орган, без политичке перспективе. Нема још ни парламента, тако да ће решење буквално пасти на "стерилно тле". При томе основну ноту става Србије мораће да осенчи њено политичко јавно мнење, које не мора да буде мање зрело од колегијума премијера у одласку.

Од свих могућих одговора, нама остаје само непристајање. Оно може бити изражено као негација сваке легитимности наметнутог решења, схваћено као драстично политичко насиље, којим се експлоатише иначе илегалан напад на Србију 1999. И затим као спонтани национални протест, који нипошто не би смео да води у самоизолацију. Тај бунт је могућ само онда ако Србија буде присутна свуда.

Из Приштине стижу поруке да тамо заправо све ври од нестрпљења. Очекује се безусловна независност, па је и тензија у таквом ишчекивању скоро неподношљива. Неки бивши војници ОВК већ прете новим ратом. У њиховом искуству свако се насиље исплати. Приштина је и те како на граници између сумњиве трпељивости и снажног милитаризма.

Друге идеологије осим агресивне шовинистичке заслепљености тамо скоро и да нема. Било које решење може да води у нову етапу кризе. То је процена и оних који решење доносе. Тешко је онда разумети релативну журбу да се саопшти одлука "која никога неће задовољити!" Осим ако није у питању идеја било какве оперативности: важно је доносити одлуке, није важно што су оне лоше!

У овом тренутку сви се налазе пред опасним ребусом. Очигледно је да доброг решења нема. Политички експерименти не могу да архивирају кризу. Косовски преседан би могао да врати Балкан у оквире старих атавизама, из којих би се увек рађали нови сукоби, чим се потроши енергија старих. Друга је ствар што би тај случај могао да изазове низ незаустављивих сепаратистичких потреса. Има бар педесетак занимљивих случајева у свету, за које ће "косовски рецепт" бити идеални пандемични вирус.