Машта о бициклу

Давидово детињство није нимало ружичасто. Живи у ромском насељу испод Панчевачког моста. Његов дом је барака прекривена тер-папиром.

Сва ромска сиромашна деца која живе и раде на улици и долазе у Свратиште своје чатрље зову кућама, јер их прижељкују, тако да и Давид каже да има кућу, а она је само барака. У њој нема ни струју, ни воду.

– Има чесма у дворишту. Ту се умивамо.

Али како изгледа живот без струје, посебно када падне ноћ и не види се прст пред оком, то само ни знају.

– Упалимо свеће. Навикли смо.

Зато није ни најмање чудно да је Давид чест посетилац Свратишта. Овде има и струје и воде. Поједе скувано, одмори се од рада на улици и ту је само дете: може да се игра с другарима, али и да учи када траје школска година.

– Идем у школу. Завршио сам други разред. Сад је распуст па ми је и необично. Овде у Свратишту пишем домаће задатке. Васпитачица увек провери да сам их добро урадио. Овде и учим. Код куће не могу.

Иначе, Давидова породица је бројна. Има их седморо деце. Као и многи други дечаци пере аутомобилска стакла и то чини од када зна за себе.

– Мисли да сам имао четири године када ме је брат повео да видим како се то ради. Од тада нисам прекидао посао. Сестре и браћа просе. Не стидим се да то кажем, није ме срамота, јер немамо довољно за живот. Деветоро нас је.

Каже да му мама и тата не раде нигде, али да тата сакупља старе новине и картоне по целом граду. Из дана у дан гура колица, товари папир, од сванућа до касно у ноћ. Давид би радије да се игра него да ради на улици, али мора. Планира да заврши школу. Жели да буде полицајац.

– Допада ми се да будем специјалац. Знаш они што носе оружје и маскирани су. Е, то би ја волео да будем.

Много тога што друга деца имају Давид – нема. Жели и он да има лепе ствари и да је уредан. Затро се у Свратишту окупа, пресвуче и буде срећан што је чист од главе до пете.

Иначе, од дечјих жеља има две: да има бицикл и свој компјутер. А онда додаје:

– А шта би да и имам компјутер када у бараци немам струју.

Зато више од компјутера жели бицикл. За њега не треба струја.

Волео би да има праву кућу са водом и струјом да не мора свако вече да гледа како свећа догорева. Повремено немају новца ни за нову свећу, па чим стигне мрак, легну и чекају да сване....

Волео би да иде и на море, никада није био. Чуо је да је лепо да се купаш у толикој води. Иде с другом децом на Аду Циганлију. И тамо је лепо, али вода није слана, а жели да окуси ту „сланоћу”.

Увек, када заврши с рдом на улици, долази у Свратиште. Ту је безбрижан, јер све му је на дохват руке: и храна, и вода. Посебно му прија када се, после боравка на врелини или када је веома хладно, овде окрепи и запути преко Панчевачког моста до насеља у коме живи.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”