Mašta o biciklu

Davidovo detinjstvo nije nimalo ružičasto. Živi u romskom naselju ispod Pančevačkog mosta. Njegov dom je baraka prekrivena ter-papirom.

Sva romska siromašna deca koja žive i rade na ulici i dolaze u Svratište svoje čatrlje zovu kućama, jer ih priželjkuju, tako da i David kaže da ima kuću, a ona je samo baraka. U njoj nema ni struju, ni vodu.

– Ima česma u dvorištu. Tu se umivamo.

Ali kako izgleda život bez struje, posebno kada padne noć i ne vidi se prst pred okom, to samo ni znaju.

– Upalimo sveće. Navikli smo.

Zato nije ni najmanje čudno da je David čest posetilac Svratišta. Ovde ima i struje i vode. Pojede skuvano, odmori se od rada na ulici i tu je samo dete: može da se igra s drugarima, ali i da uči kada traje školska godina.

– Idem u školu. Završio sam drugi razred. Sad je raspust pa mi je i neobično. Ovde u Svratištu pišem domaće zadatke. Vaspitačica uvek proveri da sam ih dobro uradio. Ovde i učim. Kod kuće ne mogu.

Inače, Davidova porodica je brojna. Ima ih sedmoro dece. Kao i mnogi drugi dečaci pere automobilska stakla i to čini od kada zna za sebe.

– Misli da sam imao četiri godine kada me je brat poveo da vidim kako se to radi. Od tada nisam prekidao posao. Sestre i braća prose. Ne stidim se da to kažem, nije me sramota, jer nemamo dovoljno za život. Devetoro nas je.

Kaže da mu mama i tata ne rade nigde, ali da tata sakuplja stare novine i kartone po celom gradu. Iz dana u dan gura kolica, tovari papir, od svanuća do kasno u noć. David bi radije da se igra nego da radi na ulici, ali mora. Planira da završi školu. Želi da bude policajac.

– Dopada mi se da budem specijalac. Znaš oni što nose oružje i maskirani su. E, to bi ja voleo da budem.

Mnogo toga što druga deca imaju David – nema. Želi i on da ima lepe stvari i da je uredan. Zatro se u Svratištu okupa, presvuče i bude srećan što je čist od glave do pete.

Inače, od dečjih želja ima dve: da ima bicikl i svoj kompjuter. A onda dodaje:

– A šta bi da i imam kompjuter kada u baraci nemam struju.

Zato više od kompjutera želi bicikl. Za njega ne treba struja.

Voleo bi da ima pravu kuću sa vodom i strujom da ne mora svako veče da gleda kako sveća dogoreva. Povremeno nemaju novca ni za novu sveću, pa čim stigne mrak, legnu i čekaju da svane....

Voleo bi da ide i na more, nikada nije bio. Čuo je da je lepo da se kupaš u tolikoj vodi. Ide s drugom decom na Adu Ciganliju. I tamo je lepo, ali voda nije slana, a želi da okusi tu „slanoću”.

Uvek, kada završi s rdom na ulici, dolazi u Svratište. Tu je bezbrižan, jer sve mu je na dohvat ruke: i hrana, i voda. Posebno mu prija kada se, posle boravka na vrelini ili kada je veoma hladno, ovde okrepi i zaputi preko Pančevačkog mosta do naselja u kome živi.

Snežana Prljević

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”