Сањала сам Грчку, своју другу домовину

Награда Српског ПЕН центра за најбољег преводиоца са српског на стране језике за 2010. годину недавно је уручена у Београду Гаги Росић, која је превела више од шездесет књига са српског на грчки и са грчког на српски језик. Гага Росић ауторка је и три књиге, а радила је и на шест позоришних представа редитеља са простора бивше Југославије. У њеном преводу одигран је и „Професионалац” Душана Ковачевића, у три различита грчка позоришта, у Калмати, Државном позоришту у Солуну и у Уметничком позоришту Каролос Кун у Атини... Између осталих награда, добитница је и Повеље изврсности Олимпијске атинске општине у области уметности и културе за 2005. годину.

Ко више цени Ваш преводилачки и књижевни рад, Србија или Грчка?

Судећи по наградама, Грчка, несумњиво. У њој сам их добила неупоредиво више. Но, биће да награде нису искључива мера уважавања нечијег рада. За награде се не ради, оне се појаве, или се не појаве, као природан след нечије активности. Одавно сам отишла из Србије, а онога кога нема на видику, мање га, претпостављам, и награђују. Но, прави степен уважавања мога рада схватила сам на самој додели награде коју сте поменули, по многобројном присуству, како својих сарадника, тако и оних са којима нисам никада сарађивала. Као и по топлом, искреном, стекла сам утисак, аплаузу који је пропратио уручење награде.

Завршили сте светску књижевност у Београду. У ком тренутку сте знали да ћете се окренути грчком језику, да ћете докторирати у Атини, да ћете успостављати културне мостове између наше две земље?

Никада нисам знала. Само сам о томе сањала и тако нешто тајно прижељкивала. Нисам слутила ни оно што ми се касније догађало. Јер ми је Грчка је, моја друга домовина, све широкогрудо и широкоруко пружила. Дошла сам са скромном стипендијом за постдипломске студије и сасвим подлегла чарима земље о којој се толико тога ружног рекло у Европи у последње време. Међутим, заборавља се да иста та Европа има један други, велики, вечни дуг према Грчкој, својој природној културној и цивилизацијској колевци. Волећи и Србију, стала сам свим срцем иза онога чиме се у њој поносим. Захвална сам свима који су ми, имајући довољно поверења у мене, указали част да их на грчком тлу заступам и „браним”.

Подједнако сте преводили поезију, прозу драму. Како сте бирали ауторе, као што су Попа, Душан Матић, Киш, Павић, Душан Ковачевић, Басара, или су се ова имена наметала сама? Да ли је било тешко ускладити два језика, да ли је било „непреводивих” синтагми? Да ли сте радили и на Црњанском?

Моја стаза је била поступна и не претерано посута ружама, ако се има у виду да у тренутку доласка у Грчку нисам знала ни реч грчког језика. То је тежи део моје мале приче. Преводити на нематерњи језик је равно самоубиству. И данас. Превладали су љубав и понос према културном и књижевном благу моје земље, па сам скочила из авиона без падобрана. Или, заправо, још увек скачем. Сви писци којима сам се бавила искључиво су мој избор. Сада наступа лепши део моје приче: та вечно дивна Грчка, или, заправо, моја земља, широм ми је отворила врата, пригрливши сваки од мојих избора. На чему јој никада не могу довољно захвалити. Не само да још увек постоје, као што су одувек постојале, „непреводиве синтагме”, већ и целе књиге које ме по много чему превазилазе. Поштен човек ово себи мора да призна.

 Једном давно сам започела превод „Сеоба” Црњанског (које су на грчком биле преведене са француског), али ме је роман „победио”. Оставила сам га за касније. Намера ми је да га преведем, онолико добро колико то желим и од себе захтевам, са својом кћери, Маријом Кесини, врсним, већ, преводиоцем са српског језика на грчки.

Које бисте грчке писце препоручили, поред грчких класика, који су вечни?

Оне које бих препоручила, њих сам преводила, или имам намеру да преводим. Песникиња Кики Димула, од највећих живих на свету, Зирана Затели, Тасос Ливадитис, Такис Теодоропулос...

Важне српске представе игране су у Грчкој, као и Грчке у Србији, захваљујући Вашим преводима и драматизацијама. Да ли позориште за преводиоца представља директнији и живљи однос према језику, будући да се реч изговара? Можете ли да кажете када сте били најнадахнутији да неку представу пренесете на други језик, да учествујете у њеном представљању?

Позоришни превод је посебна врста огледања са језиком. Директнији, тренутнији, бржи. Не оставља простор за реаговање на другу лопту. По принципу: сад или никад. Гледалац нема времена да размишља, јер су му реплике, у том случају, противник. Понајвише сам свесна тога сада, преводећи грчке античке трагедије за „Стубове културе”. Било ми је потребно да преведем више од 60 дела, да бих се осмелила за овакав подухват. Позоришно искуство једно ми је од најдражих. Највећи тренутак моје каријере је представа Еурипидовог „Ореста” у Епидаурусу, пре две године, у режији Слободана Унковског, коју је за две вечери видело 17.000 људи. А почетак тога искуства, „Свети Георгије” Душана Ковачевића, први српски комад икад изведен у Грчкој.(/slika2)

Шта бисмо могли да научимо од Грка када је реч о односу према књизи и језику, према националној култури?

 Грци чувају своје национално благо на посебан начин. Центар за књигу постоји одавно, Фестивал у Епидаурусу (јул, август), који се залаже за очување античке драме, слави десетине година постојања. Лично сам на њему видела за 30 година живота у Грчкој преко сто представа античке драме из целог света. Летњи атински фестивал је тренутно од значајних фестивала Европе.

Надам се да новонастала економска ситуација неће сасвим срезати крила култури, ни у Грчкој ни у Србији, то су једини моћни мостови који воде на све обале света.

Да ли је у Србији преводилачки рад довољно цењен, како је то у Грчкој?

Свакако да није. Извесно не бих могла да живим искључиво од преводилачког рада у Србији, као што ми се то дешава у Грчкој. Такође, увек се поставља оправдано питање мог, рекла бих, непримереног хонорара у односу на српске услове (јер живим у Грчкој, па се према њеним стандардима и управљам). Морам увек да се довијам разним акробацијама у виду грчких спонзора, да би српски издавач био у стању да испрати мој хонорар. То никоме није пријатно, ни српским издавачима, ни мени. Мало сам од тога уморна. Али је јача, срећом, моја љубав према књижевности и уметности.  

Организовали сте неколико циклуса представљања савремене српске књижевности у Грчкој. Колико је заиста заступљена узајамност промоције наше две културе?

Безмало сваки свој превод, као и преводе своје кћери Марије Кесини, са српског на грчки, успела сам да промовишем у Атини. Данас је то посебан кредибилитет везан за моје име, што у почетку није било тако, и за шта се ваљало борити. Плашила сам се да ће бити теже у новонасталој економској ситуацији, срећом да сам се преварила. Последња је била Вида Огњеновић (промоција „Прељубника” у преводу моје кћери), на јесен долази Драган Великић на промоцију „Руског прозора”, такође у Маријином преводу. Српска култура прилично је заступљена у Грчкој, захваљујући и мојој маленкости. Теже ми је да у дело спроведем оно што се односи на српску страну кад су Грци у питању, из разумљивих разлога, мада постоје осетљиви прегаоци и са те стране, попут Виде Огњеновић, Небојше Брадића и Бобе Ђуровића, на чији сам одзив увек наилазила.

Марина Вулићевић