Портрет лудила

У амбициозном, опсежном и на тренутке веома потресном филму "Крвави дијамант", редитељ Едвард Звик има јасан циљ, да споји  недавне историјске догађаје са узбудљивом акционо-авантуристичком забавом. Дакле, ништа ново за, ни из Холивуда.

 Филмска прича о повезаности интереса светског капитализма и рата на афричком континенту и њихова веза са америчким потрошачима, могла је да буде на дужи рок важна, као опомињући портрет једног лудила. Међутим, пролазећи кроз чињенице и догађаје о којима прича, и кроз везе ова три елемента на која указује, филм ретко када превазилази незграпност њихових спојева. Филм је ултрахероичан, предугачак, затрпан материјалом, уз превелику употребу проверених формула и засењујућих, више механичких него органских, ефеката.

 "Крвави дијамант" највеће проблеме има у самом сценарију (Чарлс Левит) који дозвољава да се велика прича са изобиљем инцидената, замори чак пре него што је досегла своју средишњу тачку. Уз то, готово свака дијалошка линија у филму, или је експлицитна историјска или политичка лекција, или едукативни материјал. Гледаоцу не преостаје ништа друго до да слепо следи, унапред јасно задате, инструкције.

 Штета, могао је ово да буде моћан филм, јер је његова радња смештена у Сиера Леоне с краја 90-тих година, у жариште крвавог грађанског рата између владиних трупа и припадника герилског уједињеног револуционарног фронта, током којег су на најсуровије могуће начине страдали цивили. Међу њима и принудни копачи дијаманата, тог драгоценог и прелепог камена који, у крајњој инстанци завршава на вереничком прстену какве младе Американке, а у првој – као платежно средство за куповину разноврсног разарајућег оружја. У узрочно-последичној вези отвара се и широко поље за указивање на проблем принудног масовног учешћа дечака-војника у афричким ратовима, на присутво западних мешетара, војника судбине и илегалних трговаца свега и свачега, нa индиферентност светске јавности навикнуте на крваве призоре, на амбициозне ратне извештаче у трци за ексклузивом...

 У првом плану је "бели домородац" Дени Арчер (убедљиви Леонардо ди Каприо са "богартовским" шмеком), јужноафрички плаћеник, важна карика у трговини дијамантима, кога догађаји спајају са заточеним рибаром – принудним копачем Соломоном Вендијем (изврстан афрички глумац Ђимон Хунсу), чији је дванаестогодишњи син на силу одведен међу герилске борце а остатак породице у избеглиштво. Соломон је успео да сакрије један велики ружичасти дијамант, а судбина га спаја са Арчером  у потрази за њим, у чему им помаже, помало на силу уведени лик новинарке Меди Боуен (Џенифер Конели).

 Већину сценаристичких испуста и редитељске натрпаности, ди Каприо и Хунсу успевају да надоместе снагом својих глумачких појава, инстинкта и израза, што са Конелијевом није случај, јер њеном лику је намењена сва могућа патетика. Можда чак и већа од Зивиковог апела са одјавне шпице филма, упућеног гледаоцима са молбом да више никада не купују такозване крваве дијаманте ископане у конфликтним подручјима Сиера Леонеа и других ратних области Африке.

 "Крвави дијамант" у целости је снимљен у узбудљивим афричким пределима у којима је до пуног изражаја дошла вештина сјајног директора фотографије Едуарда Сере, који је афричке пејзаже и кадрове села и градова, начинио засебним и моћним ликовима у филму.

"Крвави дијамант" је освојио пет номинација за Оскара.