ТАДИЋА ЗА ПРЕМИЈЕРА, КОШТУНИЦУ ЗА ПРЕДСЕДНИКА

"Премијер треба да припадне најјачој странци у коалицији". Колико смо само пута, последњих дана, чули ову тврдњу. Она је потекла од челника Демократске странке и брзо се раширила по медијима. Постала је саморазумљива и неупитна. И ако покушате да је преиспитате, одмах ризикујете да вас прогласе адвокатом ове или оне странке. Али, тако функционише наша медијска елита и ту се не може много.

Дакле, ризикујући да испаднем "пристрастан", желим да размотрим шта је тачно, а шта не ваља у тврдњи са почетка овог чланка. Она јесте тачна. Али, са једном допуном која је прецизира. Наиме, нека је странка А јачи, а странка Б слабији партнер у коалицији. Претпоставимо да је странка Б истакла свог лидера као кандидата за премијера. Да ли сада странка А може да очекује да било ко од њених чланова добије премијерско место? Тешко. Ако је то седми или осми у страначкој хијерархији, потпуно је разумљиво да странка Б на то неће пристати. Једноставно, странка А може дати премијера само ако специфична политичка тежина њеног кандидата није мања од политичке тежине кандидата из странке Б.

Шта то конкретно значи? ДСС, који је слабији партнер, предложио је свог првог човека – Коштуницу. ДС, који је јачи партнер, преложио је Ђелића. Али, Ђелић је, без обзира на сву стручност, тек седми или осми у страначкој хијерархији ДС-а. У тим предлозима заиста постоји нека несразмера, коју сви осећамо. Није 915.014 бирача заокружило листу која се звала "Демократска странка – Божидар Ђелић". Људи су гласали за листу "Демократска странка – Борис Тадић". Тадић је човек који вуче Демократску странку, који је њена локомотива. Његова неоспорна харизма донела је бар половину гласова ДС-у. А харизма се, као што је познато, не преноси. Јер да се преноси, данас се наш председник не би звао Борис Тадић. Звао би се Драган Маршићанин.

Стога, ако се већ позивамо на страна парламентарна искуства, онда треба рећи следеће. Тамо заиста мандат добија најјача станка. Али је то зато што она за премијера или канцелара истакне свог најјачег човека – не петог или шестог. Ту није реч ни о каквим страначким сујетама, већ о једноставној рачуници. Пети или шести човек не може да надзире министре онако добро као први. Пуковник из странке А не може да командује ни генералима из сопствене странке, а камоли генералом из странке Б. Објективно, Ђелић тешко да може командовати и Шутановцем. А камоли Коштуницом.

Имамо ли ово у виду, јасно је зашто реалисти из ДС-а све чешће помињу могућност да се Тадић лично кандидује за премијера. Два су јака разлога за то. Прво, Тадићев мандат је ионако на измаку. Ове године су предвиђени председнички избори и напустити функцију неколико месеци раније не би био нарочити губитак. Тадић, наравно, не може одмах да се повуче. Али, чим буде изабран нови председник скупштине, Тадић може да поднесе оставку. Председник скупштине би постао в. д. председника и Тадић од њега може одмах да преузме мандат за састав нове владе.

И друго, премијерско место је, у системском смислу, јаче од председничког. И председник има моћ. Али, премијер је тај који доноси оперативне одлуке од значаја за политичку и економску елиту. Бити премијер, са становишта конкретне моћи, боље је него бити председник.

Шта би било са Коштуницом? По овој комбинацији, управо он би био нови председник скупштине који би Тадићу дао мандат. А када буду расписани председнички избори, Коштуница би могао бити заједнички председнички кандидат. Тако би се, фактички, овај изборни циклус завршио заменом места Тадића и Коштунице.

Један је, међутим, проблем. Да би ова комбинција успела потребно је да међу партнерима влада поверење. Јер, шта ако Тадић поднесе оставку на место председника, а ДСС га онда не подржи за премијера? И шта ако Коштуница подржи Тадића за премијера, а ДС га на председничким изборима подупре онако као што је подржао и уставни референдум – тј. као од беде и молећи бога да не успе? И, коначно, шта ако Коштуница буде изабран за председника, са мандатом до 2012, па онда обори Тадићеву владу?

И ту је кључ. Две сестринске странке толико су, протеклих година, биле у супарништву да једна другој више не верују. Њима ће тешко бити да саставе и заједничку владу, а камоли да изведу једну овако сложену операцију као што је ротација премијера и председника. Надмећући се за моћ, оне су се, кад год им се пружила прилика, узајамно варуцкале. Тако је нестало поверење. А у политици, баш као и у осталим људским стварима, постоји само једно, једноставно правило – све је у поверењу.