О срећи изблиза

Од нашег специјалног извештача
САРАЈЕВО – Када је главни фестивалски такмичарски програм саткан искључиво од премијера филмова из кинематографски сиромашног и још увек нестабилног региона, онда увек постоји доза ризика да жељени програмски квалитет неће бити постигнут. Представљени филмови из Хрватске, Босне, Србије, Румуније, од сада и Мађарске, овог пута су изнад очекиваног, па је ризик у овогодишњем фестивалском издању срећом избегнут.

Филм "Нафака", босанскохерцеговачког сценаристе и редитеља Јасмина Дураковића, на трагикомичан начин, иако без великих редитељских замаха и чвршћег ауторског става у односу на тему, третира готово патетичан универзум јунака ратних и поратних траума и разочарења и украденог достојанства. Обилује иронијским, али и фактографским тушевима емоција, топонимима и клишеима у функцији изазивања смеха чак и када "кнедла стоји у грлу". Дураковић нуди галерију ликова који су стварност научили да деле на рат и оно што је дошло после њега, приступ интимним сагледавањима једне генерације чији животни капитал одлази и буквално и симболично низ воду. Филмска прича је испричана из визуре једне странкиње која се труди да себи и гледаоцу појасни шта значи "босанска нафака", а те вербалне експликације у великој мери непотребно оптерећују филм и чине га дужим него што је објективно потребно.

Два хрватска филма, "Пут лубеница" Бранка Шмита и "Све џаба" Антонија Нуића, свакако су заслужна што је такмичарски програм Сарајевског фестивала добио ове године на снази. Шмитов "Пут лубеница" жанровски је одређен филм и може се третирати као вестерн, али онај савски. Тема филма није много оригинална чак и за ове наше кинематографске просторе – кријумчарење избеглица, само што су у случају Шмитовог филма у кријумчарску мрежу уместо Авганистанаца, Курда или Иранаца упали Кинези, које локални мафијаши у жаргону називају лубеницама. Сви догађаји из ове филмске приче, коју су према идеји глумца Иве Грегуревића исписали Шмит и Огњен Свиличић, догађају се у Босни где некадашњи ратници најразличитијих провинијенција склапају послове пребацивања Кинеза у Европу, у просторима срушене куће уз реку Саву и у трошном локалу "Код паука". И сви су на окупу – и лоши и добри момци, и лепа Кинескиња коју ваља ослободити, и атмосфера шпагети-вестерна и чиста, гледљива забава без великих редитељских иновација.

У целини, повољнији утисак оставља дугометражни првенац "Све џаба" Антонија Нуића, иначе рођеног Сарајлије, а већ дуже Загрепчанина са завршеном Академијом драмских уметности. Нуићев филм је у свим сегментима конзистентан и суверено контролисан, уз глумачка филигранска плетива (играју и наши глумци Богдан Диклић и Сергеј Трифуновић) и функционалну употребу музике и велики допринос фотографије. Ово је прича о Горану који је после личне трагедије и разочарења (после рата је остао без родитеља и пријатеља) решио да све што има подели са другима. У најкраћем, ово је горко-слатки "роуд муви" о ратним траумама и изгубљеним илузијама, али и спознаји да љубав и срећа нису за џаба. Њихова цена је мерак.

Румунски филм "Папир ће бити плав" Радуа Мунтеана води гледаоце у метежну ноћ румунске револуције, на улице узаврелог Букурешта и из перспективе припадника Чаушескуове интервентне јединице прича о потрази за одбеглим војником који је одбио да заузме своје борбено место у згради државне телевизије. Војне јединице, полицијске патроле, демонстранти, барикаде, побуна народа, ширење (дез)информација, све су то детаљи које је аутор зналачки употребио, вештим контролисањем наративног плана и снажне и потресне екранизације новије историје. Иако тежак, ово је веома добар филм, ангажован и памтљив на дужи рок.