Онај фрајер, Џеферсон

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, јула – У прошлу недељу сам први пут био не само посматрач, него и учесник у прослави америчког националног празника, Дана независности. Судећи по спољном декору, заставама на кућама, симболима на јавним местима тај празник би могао да има и другачије име: Дан патриотизма.

Припреме су почеле десетак дана раније, најавом специјалних празничних распродаја (трговци овде у ствари користе сваки повод да код купаца створе психозу „сад и никад више”, кад је реч о снижењима, а у ствари то је разрађени начин за повећавање промета). На празним плацевима подигнуте су надстрешнице испод којих су на тезгама продаване петарде и ватрене „фонтане”, јер и то је део празничног ритуала.

Да не заборавим и обавезни роштиљ (печење целих животиња се овде не практикује), углавном на гас, у двориштима кућа у предграђима припадника средње класе (сви запослени Американци). Пошто станујем у згради роштиљем – у понуди су биле пљескавице („хамбургер” између два комада белог, слаткастог хлеба), виршле („хот дог”) и пилетина – нас је почастила управа зграде са око 600 станова. Од пића служени су хладни чај и лимунада; алкохол се овде никад не служи на јавним манифестацијама.

Централна прослава, нека врста националног пикника, одржана је на Националном молу, великом парковском шеталишту између Беле куће и конгресног здања на Капитол хилу. Било је, кажу новине, око пола милиона људи, који су у омеђен простор могли да уђу тек после безбедносне провере, да би тамо, упркос великој врућини, провели цео дан и увече сасвим изблиза гледали ватромет, истинске пиротехничке екстраваганције у трајању од пола сата.

Посебна „журка” истовремено је одржана и у Белој кући, са око хиљаду званица. Тамо се иначе славио двоструки рођендан: 234. државе и 12. Малие, ћерке Обаминих.

И овога пута, новине су објавиле доста текстова у којима подсећају на значај одлуке Континенталног конгреса 13 тадашњих колонија да, посебном декларацијом, једнострано прогласи независност од Велике Британије.

Један од најчувенијих политичких текстова света поново је до детаља анализиран, уз наглашавање детаља, начина на који је дотериван и актуелних тумачења његове оставштине. За ову прилику, решена је, уз помоћ „дигиталне спектографије”, и загонетка коју је реч главни аутор Декларације, Томас Џеферсон, избрисао, да би написао „грађани”: да ли је првобитно тамо стајало „патриоти” или „резиденти”? Ни једно ни друго: речју „грађани” замењен је супротан појам – „поданици”. Тиме је колонистима суштински промењен статус: више нису били потчињени далеком монарху, већ себи самима, односно властима које сами бирају.

Декларација је поставила темеље америчке демократије, својим постулатима „да су сви људи створени једнаки” и да им је „Створитељ подарио нека неотуђива права, међу којима су живот, слобода и трагање за срећом”. Као и сви данашњи сепаратисти, и „очеви америчке нације” су образложили да су на такав потез били принуђени, јер су „пљачкана наша мора, пустошене наше обале и паљени наши градови”. То све су чинили рођаци, Британци. Али те ране су заборављене, као и оне из међусобног рата око пола века касније, па су онда створени данашњи, баш братски, „специјални односи”.

Мени се, читајући текстове са изјавама захвалности историјским великанима који су заслужни за стварање „највеће земље света”, учинило да су 4. јула 1776, установљени и „двоструки стандарди” – хипокризија која се Америци приписује на многим странама света, па и на нашој – да једно проповеда, а друго чини. „Сви су људи створени једнаки”, написао је човек који је пре и после тога имао око 200 робова. Неки кажу да их је Џеферсон третирао као чланове породице (једног, Сели Хемингс, мелескињу која му је била љубавница, свакако јесте), али их је и као такве продавао и куповао.

Историја каже да је било покушаја да ропство не буде „првобитни грех” на порођају Сједињених Америчких Држава, али да је победио политички прагматизам: да се на томе инсистирало, не би било могуће постићи консензус међу делегатима на конгресу 13 колонија. Ропство, уосталом, и није укинуто политичком одлуком, него тек век касније, бруталним грађанским ратом. А расна сегрегација – тек у другој половини 20. века, док расистички Кју-клукс-клан није затрт ни до данас. Први Афроамериканац је у Белу кућу доспео тек на 56. председничким изборима. „Неотуђива права” првобитним Американцима, домороцима који су због Колумбове заблуде да је стигао у Индију, названи Индијанцима, призната су такође накнадно, тек кад су сасвим „етнички очишћени” са простора који су одговарали белим досељеницима. Индијанци су право на држављанство добили законом који је усвојен – 1942.

Па ипак, Американци са доста разлога данас тврде да је њихов систем „најбољи на свету”. Анкете показују и да се 86 одсто њих сматра патриотима. Националисти не могу да буду, јер су као нација састављени од придошлица са свих страна света и прошли кроз чувени амерички „лонац за претапање”.

То се добро видело у једној емисији Си-Ен-Ена на празнични дан, када је водитељ, Афроамериканац, укључио репортерку са Мола, етничку Кинескињу, која је интервјуисала слављеничку породицу чији су преци – из Индије.

На мене је највећи утисак оставила једна тинејџерка која је у анкети, на питање да ли зна ко је написао Декларацију о независности, у микрофон нехајно одговорила „Је л’ то беше онај фрајер Џеферсон?”.