ПОТРОШЊА ИНСТИТУЦИЈА

Брзина којом се у Србији троше нове институције прави је показатељ њене заосталости. За свега неколико транзиционих година, многе су прешле пут од увођења до потпуног губитка угледа, а да нису ни добиле прилику да покажу оправданост. У радио-дифузији жртве ове неумољиве потрошње данас су сва три стуба која чине савремени европски "дуални систем" – независно регулаторно тело, јавни РТВ сервис и комерцијална телевизија. У овдашњој верзији, све три изгледају као експериментално поље за показивање каква у ствари не би требало да буде њихова улога. Заједнички успех тако темељног урушавања новог може бити само спречавање промена и успешног развоја радио-дифузије.

Четири године после доношења новог закона, РРА још није имала шансу да демонстрира супериорност новог регулативног концепта и његову предност у односу на владу или скупштину. Идеја о институцији која није у класичном смислу део административног апарата, али има регулаторне надлежности, овде још није прихваћена. Тек када је почео избор Савета РРА многима је постало јасно да његова велика овлашћења нису само гарант независности, већ и озбиљна опасност по губитак политичке контроле над медијима. Због тога су и влада и скупштина сложно онемогућиле рад Савета РРА, који је са своје стране показао да врло добро разуме и прихвата политичке нагодбе. Истина, и у другим земљама радиодифузни савети имали су много сукоба са политичким установама – у западној Европи чешће са извршном власти, у источној чешће са парламентом. Из ове наизглед нелогичне историје сукоба крије се наивно уверење многих у централној и источној Европи да су парламенти једини прави представници народа, и да су победом на изборима логично добили и контролу бар над јавним медијима. У западној Европи је ова врста везе покидана раније, а и период либерализације углавном је повећао амбиције влада и ојачао њихову улогу у области, јер су комерцијални аспекти радио-телевизије постајали важнији од културних или политичких.

Независна регулаторна тела су релативно нове институције у европској радио-дифузији и повезана су са либерализацијом тржишта и укидањем монопола јавних радио-телевизија. Комерцијалне телевизије су, изузев у Великој Британији у којој се то десило већ средином педесетих година прошлог века, у континенталној Европи настајале током осамдесетих и развијале се уз приличну контролу јавних политика у тим земљама. Њихов развој омогућен је и снажном технолошком експанзијом у области и слабљењем јавних, државних, телевизија после губитка монополске позиције. Бранитељи приступа "тржиште је најбољи регулатор" зато и имају проблем да објасне како је данас сигурно најрегулисанија ТВ у Европи коју има Британија – истовремено и најквалитетнија телевизија. Уз то, она је и најконкурентнија индустрија на европском радиодифузном тржишту.

На обе врсте изазова ЕУ покушава да одговори добро осмишљеном политиком која, како то надлежна комесарка Вивијен Рединг каже, не сме да каска за технолошким развојем и задовољи се исправљањем нежељених последица, већ мора да се бави усмеравањем развоја. У том послу данас су кључна компетентна, независна и одговорна регулаторна тела која у јавном интересу регулишу радио-дифузију и припремају што безболнији прелазак на дигитално емитовање које је у Европи већ заказано за 2012. годину.

Регулаторна тела се у овом послу суочавају са великим проблемима, али се многа са њима и успешно носе. Свакако најчешће истицани позитивни пример у томе је британски Офком – пример који ни на који начин не помињем ради поређења већ као подсећање на "нормативни идеал" који поставља стандарде.

Дакле, уместо пет независних регулаторних тела у разним доменима радио-дифузије, законом о комуникацијама из 2003. године, у Великој Британији је створено једно јединствено тело – Офком. Његов посао није да политички контролише медије него да руководи развојем у складу са вредностима које друштво жели да афирмише и слободама које жели да штити у радио-дифузији. Друштвени приоритети се дефинишу и у области комерцијалне телевизије – у овој земљи данас има три телевизије са националним покривањем, поред Би-Би-Сија, и јавно се не оспорава став да је одлука о њиховом броју као и јавним обавезама такође предмет регулативе. Коначно, Би-Би-Си, узор свих јавних телевизија, функционише на основу повеље која се обнавља сваких десет година и која истиче у децембру 2006. Велике дебате о будућем изгледу ове најстарије јавне РТВ станице у свету воде се већ две године. Очекује се да ће њихов резултат бити обнављање повеље, чије ће важење потрајати скоро до тренутка када ће се Би-Би-Си приближити стотој години постојања.

До тада ће се већ и на све гласнија питања о будућности јавног РТВ сервиса знати јаснији одговори.

У међувремену, сасвим по страни од разговора о будућности, провинцијално запетљана у неразрешиве проблеме своје прошлости, без свести о значају институција, Србија наставља да их троши радије него да им да шансу да почну да раде.

Професорка Факултета политичких наука