КОМЕ КРЕМЉ

Одлуку о селидби из Петрограда у Москву донео је Лењин, 1918. године. Прелазак власти у Москву био је више него само промена места. Њиме се показало шта је заправо превладало доласком бољшевика – на пример, појединошћу да је Петроград после тога препуштен руинирању, а да за осамдесет година СССР-а један Петербуржанин никада није водио земљу.

Први Петербуржанин у Кремљу је Путин.

Господствени сјај Санкт Петербурга, његова западна архитектура, грађанство, елита која говори француски, ништа од свега тога није било оно на чему се инсистирало насиљем бољшевика. Москва је тек била тај дом деспотије, враћене Русији њеним сопственим бајонетима. Тврђава, руски "кремљ".

Преласком власти у Москву, појам Кремља прераста у вулгаризовани политички синоним самог врха централизоване и ничим ограничене власти, па се део тог угледа повлачи и данас, упркос "демократским променама".

Кремљ је увек Кремљ. Важније је и даље шта "мисли Кремљ", него шта о некој ствари каже Дума, представничко тело Русије. Без обзира на то што Путинов Кремљ ни приближно није више онај совјетски, а срећом, ни онај Јељцинов, "приватизовани".

Кремљ времена садашњег и Кремљ из прошлости, најсличнији су у домену у којем је тај центар власти и даље мистичан. Непробојно је заштићен недокучивошћу механизма свог унутрашњег одлучивања. Невидљиво је, на пример, како се "у Кремљу" његових кланова, служби и саветника шефа државе, на крају стиже до оног што "Кремљ мисли" – другим речима, до корака које ће предузети Путин. Ето, како ће Путин ускоро изабрати "Путиновог наследника"?

Идентитет кандидата за место шефа државе морао би да буде саопштен до краја 2007. По једној верзији, чак би председнички избори могли бити кад и парламентарни – а онда би један исти талас изласка на биралишта изгурао до места и водећу партију и шефа државе. Овог тренутка, постоји чак неколико таквих "кандидата за шефа државе" (Медведев, Иванов, Матвијенко, Јакуњин...) Али, шта је то због чега ће Путинов прст, док клизи по списку, застати код једног имена, а утицајни Путин, "као и сваки други грађанин", рећи Русима – то је кандидат?!

Е, то је та деспотија којој, макар и невољно, плаћају данак сви носиоци руске власти. Решавање наслеђивања није једноставно ни смртнима, а камоли смртним политичарима. Има мишљења да ће се актуелни шеф државе, осим што је демократа већ тиме што каже да продужава праксу поштовања рока из устава, одлучити и за још корак и предложити, не једног, већ групу могућних кандидата. Потражиће их, дабоме, у кругу личности за које верује да неће враћати ствари назад. Верује се, баш међу петербуршким реформаторима и људима тајне службе које зна од раније.

Можда ће овај процес, именовања "принца-престолонаследника", уколико га Путин заиста бар неким помаком унапреди, помоћи нестанку деспотске свемоћи Кремља. Поготово ако се још обистини то чему тежи Валентина Матвијенко и престоница се врати на своје право место.

У Санкт Петербургу, администрација шефа државе би већ силом прилика морала да станује негде другде. Уз подразумевајуће даље реформе власти, постало би онда и мање важно шта у Русији "мисли Кремљ". Пратио би се помније парламент. Кремљ би се изгубио негде успут, у транспорту – уз сјајну могућност да остане велика туристичка атракција Москве.